USPON I PAD ANTA MARKOVIĆA: Ovo su sve POBEDE nasmejanog PREMIJERA SFRJ kojeg su MRZELI i SRBI i HRVATI (VIDEO)

Praktično poslednji premijer počivše SFRJ Ante Marković bio je čovek koji je imao herca da ponudi reforme ljudima koji su već počeli da glođu koske nacionalizma.

Umesto povampirene nacionalističke retorike nudio je jedinstvo i bolju budućnost zemlje, tržišnu privredu, postepeni prelazak na privatizaciju, članstvo u Evropskoj zajednici, mirno rešenje za sve probleme... Sve ono što bi svako razborit i iole neostrašćen čovek mogao da prihvati na keca.

Za to je bio nagrađen onim korovom koji najbolje uspeva na ovim prostorima - čistom mržnjom. Hrvati, a bio je Hrvat po rođenju, nazivali su ga "premijerom u krvavim četničkim čizmama", dok je za Srbe i Crnogorce bio, a šta drugo do li - ustaša. Ostali ga i nisu mnogo zarezivali.

Ostaće upamćen po brojnim ekonomskim reformama koje je izvršio malo pred početak krvavog raspada zemlje, kao i neverovatnom podizanju standarda građana koji se oslikavao u značajno višim platama, Soni trinitron televizorima i drugoj beloj tehnici iz uvoza, kao i formiranju stranke koja je bila favorit na gotovo svim izborima (gde je stigla da učestvuje), ali je svuda doživela neverovatan debakl - naročito u Bosni, gde je imala naizgled veliki broj simpatizera.

Markovićevu razboritost je ugušio galopirajući nacionalizam, a njegove reforme danas su neka vrsta distopije, odnosno samo verzija moguće stvarnosti.

Evo šta je sve tzv. nasmejani premijer učinio za svog mandata i koje su ga to ale prognale sa ovdašnje političke scene.

Kada je u martu 1989. preuzeo poziciju predsednika SIV-a (savezne vlade) Ante Marković se suočio sa teškom situacijom. Jugoslavija se raspadala, nacionalizam je bujao, a ekonomija među najgorima u Evropi. Imala je jednu od najvećih inflacija i najnižih produktivnosti.

I SIV pod predsedništvom Markovićevog prethodnika Branka Mikulića je uvideo da se u ekonomiji mora učiniti radikalan potez, ali je tek Marković pokazao odlučnost da to učini. Uočio je da je komunističkoj iluziji došao kraj i da ekonomiju mora prilagoditi zakonima tržišta.

Krenuo je u tranziciju. Od marta do decembra 1989. godine SIV je predložio a savezna Skupština usvojila niz reformskih zakona. Omogućeno je otvaranje tržišta novca, kapitala i radne snage. Sprovedena je deregulacija i u oktobru 1989. godine oko 90 odsto uvoza je liberalizovano.

Marković je znao da će tranzicija doneti i negativne efekte. Smatrao je da će zbog liberalizacije oko 20 odsto radne snage ostati bez posla, ali da će njegova vlada uraditi kvalitetan socijalni program.

Za to i za nove investicije bila je neophodna pomoć najvećih svetskih kreditora i političkih faktora. Zbog toga je početkom oktobra 1989. posetio SAD.

Partnerima je objasnio da je cilj njegove vlade deregulacija tržišta, pluralizam vlasništva, zaštita čovekove ličnosti i sloboda. Od predsednika Buša je tražio da podstakne američke investitore da ulažu u Jugoslaviju, što je Buš podržao.

Pregovarači iz MMF-a su insistirali na sprovođenju antiinflatornog programa, strukturnom ekonomskom prilagođavanju, zaustavljanju javne potrošnje i održavanju realnog kursa dinara i realnih kamatnih stopa.

MMF je obećao da će, ukoliko se sprovedu ove reforme, odobriti kredit Jugoslaviji. Ohrabren rezultatima, Marković je 18. decembra 1989. Skupštini Jugoslavije podnio ekspoze u kojem je naveo pravce ekonomske i političke reforme i mehanizme kojima će to ostvariti.

Ukazao je da je došao kraj društvenom vlasništvu, da se otvara proces privatizacije i da strani investitori imaju jednake uslove kao i domaći preduzetnici.

Predložio je da se u federalnom budžetu za prvu godinu reforme obezbedi 100 miliona dolara za socijalnu sigurnost radnika koji ostanu bez posla, otvaranje novih radnih mjesta, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, i oko 50 miliona dolara za provođenje programa za zaštitu socijalno ugroženog stanovništva.

Marković je smatrao da mu treba 4-5 godina za realizaciju ovog programa i da će njegove dobrobiti osetiti svi. Zbog toga je naveo da je cilj tržišne ekonomije i demokratske države izgradnja novog tipa socijalističkog društva.

Najveće čudo je bilo to što je samo mesec dana nakon usvajanja, reforma počela da daje rezultate.

Izvršena je denominacija dinara od tadašnjih 10.000 na 1 konvertibilni dinar, ili 7 konvertibilnih dinara za 1 DM. Marković je izjavio da će stroga monetarna politika uravnotežiti federalni budžet koji je u BDP-u Jugoslavije učestvovao sa svega 7,5 odsto, dok je u 1988. godini iznosio 11,7 odsto BDP-a. Sivo devizno tržište je uništeno i za samo tri sedmice devizne rezerve Jugoslavije su povećane za 800 miliona dolara.

U Vašingtonu su 28. februara Jugoslavija i Svetska banka potpisale ugovor kojim je Svetska banka odobrila Jugoslaviji kredit od 400 miliona dolara, namenjen novom investicionom ciklusu i prestrukturiranju spoljnog duga.

Sa stranim partnerima je sklopljeno 555 ugovora, vrednih oko 600 miliona nemačkih maraka. U martu 1990. godine Marković je najavio stvaranje agencija za mala i srednja preduzeća i preduzetništvo u okviru kojih će se odvijati prestrukturiranje privrede, potom osnivanje konsalting istraživačkih, inženjerskih i finansijsko-bankarskih institucija.

Do sredine marta 1990. godine u Jugoslaviji je 292.000 privatnika formiralo svoja preduzeća. Marković je bila neophodna politička podrška i stabilna Jugoslavija. U Jugoslaviju je verovao iako je sve ukazivalo na to da je ona došla do kraja.

Apelovao je na političare da se okanu nacionalizma i da gledaju u budućnost. Na kraju svog ekspozea u Skupštini je izjavio: „Danas su, čitavi regioni – čija je povest bogata međusobnim ratovima i razaranjima – u zajednici bogatih i civilizovanih naroda koji se ne odriču svoje povesti i svojih posebnosti, ali žive zajedno, zajednički okrenuti budućnosti, prednostima ekonomskog povezivanja i kulturnog prožimanja. Usmjerimo se zato na izgradnju društva u kom će građanin imati sva prava primerena savremenom demokratskom društvu zajednici ravnopravnih naroda u kojoj nijedan od njih neće tražiti primat zbog istorijskih, ekonomskih, ili kulturnih ili bilo kojih drugih razloga, kako bi svaki građanin u bilo kom delu zemlje imao osećaj punopravnog građanina, jednako poštovan u svom ljudskom i nacionalnom identitetu".

Na ovaj apel se niko nije odazvao, a u januaru 1990. na 14. kongresu raspao se SKJ. Marković ni tada nije verovao da je kraj. Pred delegatima kongresa je izjavio: „Bez obzira šta se ovde dogodilo, mi idemo dalje. Privreda mora dobiti samostalnost i tu politika nema više šta da traži. Jugoslavija će funkcionisati i dalje".

Pošto je uvideo da sa takvim političarima neće mnogo postići odlučio je da formira političku stranku i da na izborima od građana dobije podršku. Sa istomišljenicima iz SIV-a održao je na Kozari 29. jula 1990. godine osnivački skup Saveza reformskih snaga Jugoslavije.

Marković je naveo da Jugoslavija u privrednom smislu nikada nije stajala bolje, ali da treba još dosta rada i demokratije kako bi se nesposobni skinuli sa upravljačkih mesta.

Izjavio je: „Nije bitno da li će negde pobediti jedna ili druga stranka, već da se naš sistem reformi ne može dovoditi u pitanje. Razgovarali smo sa svim republičkim rukovodstvima, kazali im: ako niste za Jugoslaviju, recite to da se ne mučimo. Svi su rekli da su za Jugoslaviju".

Marković je zakasnio na izbore u Hrvatskoj i Sloveniji, dok je izbore izgubio u ostalim republikama. U Srbiji je kandidat za predsednika Saveza reformskih snaga Jugoslavije u Srbiji profesor Ivan Đurić osvojio treće mesto iza Slobodana Miloševića i Vuka Draškovića.

Uzalud je bilo to što je njegov program doveo do poboljšanja standarda.

Građani su glasali za mračne ideologije umesto za evropski program.

Za to ni danas nema racionalnog objašnjenja.

Umro je u snu u Zagrebu 28. 11. 2011 godine. Poslednji ispraćaj je bio na zagrebačkom groblju Mirogoju, a sahranjen je u Dubrovniku u kojem je proveo mladost.

BONUS VIDEO:

MAJKA I ĆERKA ŽIVE U RĐAVOM VAGONU USRED ŽELEZNIKA! Zimi se SMRZAVAJU, leti GORE! U DRUŠTVU SU PACOVA I ZMIJA