UNIFORMA (NI)JE ZAKON! Kako su CIVILKE unele pometnju među VOJNICIMA JNA i dovele do PODELE na DŽIBERE i ŠMEKERE?

Kad sam došao na odsluženje vojnog roka u kasarnu u Banjaluci već je bila mrkla noć.

Prošao sam kroz kapiju još uvek "normalan", što znači kao da dolazim negde iz noćnog provoda, pošto sam usput bio u nekoj kafani sa prijateljima i popio prilično.

Odveli su me nekom stazom kroz mrak i bio je čudan osećaj šetati pored drvoreda u teksas jakni, farmerkama i u patikama, dok pored tebe koračaju momci u uniformama.

Doveli su me do neke velike prostorije u kojoj se već nakupio priličan broj momaka koji su, manje-više, izgledali kao i ja. U civilnim odelima, kratko podšišani, sa zbunjenim izrazima lica u stilu "gde sam ja ovo?".

Onda je ta prostorija, taj ogromni paviljon, počela da se puni sve više i više, pa smo izašli i stajali ispred njega i pušili.

Pokušavali smo da razgovaramo, da se na brzinu upoznamo, da razmenimo informacije u vezi šifara koje su nam stajale u vojnoj knjižici, ali je sve to bilo prilično nemušto.

Neizvesnost zbog onoga što nas čeka nas je sve žvakala i paralisala.

U neko doba su nam rekli da ćemo prespavati u tom paviljonu i da ćemo ujutru biti raspoređeni u svoje jedinice.

Onda su nas odveli do madraca koji su ležali na podu prekriveni ćebadima. Kao da smo u nekom izbegličkom kampu ili prihvatnom centru.

Onda se svetlo ugasilo i utihnuo je žamor stotine glasova koji je pre toga zujao kao rojevi zunzara.

Nisam imao problema da zaspim jer sam se, kao što rekoh, ranije prilično podnapio, ali je tišina ipak bila neprijatna budući da su je, s vremena na vreme, presecali kašljanje, hrkanje i poneko jecanje.

Došli smo da od nas naprave muškarce, ali očigledno je da neki još uvek nisu bili spremni za to. Otuda te suze već na samom početku. Posle će ih biti još više, ali sporadično i iz mnoštva drugih razloga.

Onoga gde sam i šta sam postao sam svestan sutradan kada sam definitivno skinuo sa sebe svoje civilno odelo i bele gaće zamenio sivomaslinastim.

Zadužio sam kompletnu uniformu u roku od pola sata, a onda otišao do paviljona u kojem je bila moja jedinica.

Stajao sam neko vreme u velikom kupatilu, ispred ogledala, gledajući u čoveka u uniformi ispred sebe.

Kao da nisam mogao da ga prepoznam. Stvarno je delovao mnogo ozbiljnije, pa čak i elegantnije od onog klinca koji je prošle noći pripit ušao u kasarnu. Ličio je pomalo na mog strica koji je bio vojno lice i koji je veći deo života proveo u uniformi, pa ga se ja po tome i sećam - kao uniformisanog tipa sa brkovima. Možda čak i na dedu, koji je umro kad sam imao pet godina, i koji je takođe bio vojno lice, pa je zato skoro na svim sačuvanim fotografijama pozirao u uniformi - bilo da je reč o onoj iz kraljevske vojske, bilo kasnije u onoj JNA.

Sad sam i ja postao deo te porodične tradicije - uniformisan. Pa makar i samo godinu dana.

To oduševljenje uniformisanjem nije potrajalo dugo, naravno, jer se čovek brzo na sve navikne, pa mu odmah počne da nedostaje ono pređašnje ili ono buduće.

A moja prošlost i budućnost je bila civilna garderoba.

Elem, u vreme dok sam služio vojni rok, što beše davne 1990. godine, Slovenci su počeli da insistiraju na civilnom služenju, što je podrazumevalo da vojsku odrade u svom gradu i to tako što će preko dana biti u kasarni ili nekom vojnom objektu u svom gradu, a noću odlaziti kući na spavanje, kao da im je to posao. Ako se dobro sećam te inicijative. Naravno, u vojsku će ujutru dolaziti u civilu i civilu iz nje odlaziti.

Naravno da ovo nije prihvaćeno, baš kao i drugi, iz ove perspektive, vrlo praktični i dobri predlozi koji su stizali iz Slovenije, ali je JNA, odnosno vojno rukovodstvo, pod pritiskom liberalnih reformi premijera Ante Markovića, odlučila da malo olabavi svoja kruta pravila službe.

Zato su najpre uveli mogućnost da se sportske aktivnosti izvode u sopstvenoj sportskoj garderobi, tako da smo od kuće dobili svoj šorc, majicu i patike. Ovo nam je odlično poslužilo da za vreme popodnevnog odmora, kad je kasarna prazna, otrčimo koji krug oko terena za fudbal, a onda u toj sportskoj garderobi preskočimo žicu i šmugnemo u grad gde smo se, budući da je već bio maj mesec, lako utapali sa civilima i bez straha od Vojne policije uživali u provodu po kafićima i klubovima.

Pošto je ovo, očigledno, dobro prošlo, odlučeno je da se dopusti izlazak u grad u civilnoj odeći (neko je smatrao da je ovo i bezbednije jer su ljudi u uniformama JNA već počinjali da budu meta meštanima širom Jugoslavije), pa su nam omogućili da dobijemo svoje civilke koje su do izlazaka u grad držane u magacinu.

E, to je bila prava katastrofa!

Dok smo svi nosili iste uniforme, bili smo isti. Nije bilo segregacije, niti klasnog raslojavanja. U uniformi nije bilo bitno koliko novca imaš i kojeg je statusa tvoja porodica, jer statusni simboli nisu bili vidljivi. Jednostavno si gledao ko je kakav čovek i prema tome odlučivao da li ćeš se s njim zbližiti ili nećeš. Jednostavnije rečeno, nismo robovali predrasudama jer za njih nije bilo očiglednog povoda.

Međutim!

Već prvi izlazak u grad bez uniformi doneo je sa sobom predrasude i podele.

To je onaj trenutak kad shvatiš da je lik sa kojim si do juče delio pivo i konzervu paštete neopevana džiberčina jer je obučen tako da ne želiš da te vide pored njega ni u radijusu od dva kilometra.

Takođe, i džiberu je, kad vidi tebe, jasno da si neki roker, panker ili šminker, neko kome su krpice bitne i čine ga drugačijim likom, pa mu je nelagodno pored tebe i više ni on ne želi da s tobom bude u istom kafiću za istim stolom.

A odelo, je l' te, čini čoveka, zar ne?

Uglavnom, kad sam prvi put u civilki izašao u grad postao sam ponovo onaj isti lik koji je u leviskama, starkama i sa majicom na kojoj je bio print Amsterdama ušao u kasarnu u Banjaluci. Onaj pre nego što je stao u uniformi ispred ogledala u kupatilu i zaličio sebi na strica i dedu.

E, a onda je počeo rat, pa su uniforme postale odjednom toliko moderne da su ih oblačili i oni što su do juče šetali gradom u Ramons majicama i iscepanom petstokecu.

Tada sam još više zavoleo svoje ležerne civilne krpice, toliko da je za mene i nošenje odela ili stavljanje kravate postalo jezivo odbojno, nalik nošenju uniforme.

Uniforme, koje su bile simbol nekog jedinstva i jedne pozitivne uniformisanosti koja je sprečavala rađanje predrasuda, zgadile su mi se za sva vremena. Baš kao i onaj njen naftalinski miris kojeg sam sa sebe spirao mesecima nakon što sam je skinuo.

BONUS VIDEO:

Slikanje Men's Health naslovne sa Chris Hemsworth-om : Behind The Scene

(Espreso.co.rs)