TITOVI PIONIRI U POZNOM KAPITALIZMU: Imaju li smisla LEVIČARSKI POKRETI ili su oni SAHRANJENI zajedno sa SFRJ?

Postoji ideja o tome kako smo u doba socijalizma živeli u diktaturi i kako je gotovo sve što smo činili ili mislili bilo pod prinudom. Zato su se mnogi, čim je to postalo "dozvoljeno", mada bi možda bilo bolje reći - moderno, odrekli svoje prošlosti i pljunuli na nju. Verovatno su i spalili fotografije sa pionirskom kapom i maramom kako bi sami sebe ubedili da više nemaju ništa sa svojom "ružnom prošlošću". Jer, socijalizam je postao retrogradan - prevaziđena ideja koja se udavila u totalitarističkom sivilu bivše države od koje jedva da je ostalo i zgarište. Bleštavilo liberalnog kapitalizma, čak iako je bilo u svom tranzicijskom obliku, se otvorilo pred nama i namamilo nas u svoj široki zagrljaj.

Kao nuspojava došlo je do haotične revizije prošlosti koja je počela da ustoličava neke nove heroje, od kojih su mnogi kasnije, putem čudnih i do kraja nerazjašnjenih procesa, i zvanično rehabilitovani, a samim tim su socijalistički vlastodršci preko noći postali krvnici, ubice, likvidatori i tamničari nacionalnih ideja. Sve ono lepo što je preteklo od pola veka mira na prostorima bivše SFRJ spakovano je pod odrednicu "jugonostalgija", a prema afinitetima ljudima je ostalo da se sami izjasne da li im je ovaj pojam blizak srcu ili iritantan. Što je, normalno, dovelo do novih podela u beskrajnim diskusijama između profesionalnih istoričara i onih koji su samo ljubitelji teorija zavera. Ideja o levici i "crvenim barjacima" u rukama radnika preživela je praktično samo u pesmama od kojih je većina njih završila na tzv. smetlištu istorije.

Zanimljivo je, iz ove perspektive, baciti oko u retrovizor, makar i površno, pa sagledati kakav je svet u kojem obitavaju bivši Titovi pioniri i stasava nova generacija klinaca koja priču o crvenim maramama i plavim kapicama sa petokrakom smatra smešnom i trivijalnom. Baš kao i ostale "tekovine" socijalističkog društva koje mnogi pokušavaju da pretvore u neku vrstu bajke.

Jedan od eksperata za pitanja levice, kako one bivše, tako i aktuelne, slovenački filozof svetske reputacije Slavoj Žižek, smatra da ne trebalo "demonizovati" Titov režim, ali ga ne treba ni veličati.

- Pre svega bih kazao da je naš, Titov komunizam, imao svoje veličine, odnosno svaki je imao na početku. Staljin je došao posle Lenjina, i neosporno je da je Oktobarska revolucija bila autentičan događaj. Isto tako mislim da su kod nas partizanski pokret, NOB ili prekid sa Staljinom bili autentični momenti, ali ipak u osnovi sistem je ostao isti, i ne samo da se iscrpeo nego je to u istoriji čovečanstva ipak pre svega bila etičko-politička katastrofa. Dođe s neverovatnim entuzijazmom sloboda, a završava kao užasan teror. Tako da bih najpre rekao – nemojmo demonizovati prošlost - isričao je Žižek svoje viđenje ove teme, a potom proširio svoje izlaganje:

- Mislim da se sistem srušio ne samo zbog spoljnih razloga nego pre svega iznutra. Sistem se iscrpeo iznutra, ali istovremeno ne treba zaboraviti da smo bili deo svetskog sistema, a na svetskom nivou kapitalizam je ušao u novu fazu, kako god ga nazvali, “postmodernim”, “digitalnim” kapitalizmom… Ja mislim da je socijalizam ubio novi kapitalizam, da jednostavno nije izdržao. Bile su iluzije da mi možemo savladati te nove dinamike, ali nije išlo. Možemo čak reći da su zlatno doba jugoslovenskog socijalizma bile 50. i rane 60. godine. Dotad je vladao zanos, oni brojevi, 7-8 odsto rasta, današnji kineski i indijski brojevi, a onda su neprestano dolazile nove reforme. Čak je i elita bila svesna da ne ide. I zato mislim da to, nažalost, nije rešenje. I ne radi se samo o postupnoj privatizaciji, to su jednostavno bila svetska kretanja.

On smatra da povratka na staro nema, ali da ne treba ni pljuvati po bivšem sistemu, već se okrenuti rešenjima koja nudi budućnost koja uopšte nije svetla, na globalnom nivou:

- Kad kažem da nema povratka na jugoslovenski samoupravljački socijalizam, onda ne mislim “ajde pljujte sada”. Ne, ne, potrebna je objektivna analiza tragedije. Jer problemi su i dalje ovde, ništa nismo rešili, i to ne samo svetski problemi nego posebno problemi nas postsocijalističkih država, kako naći svoje mesto u toj novoj globalnoj ekonomiji. Jer nemamo kao Indija dovoljno razvijenu intelektualnu industriju, nemamo nekih velikih prirodnih bogatstava, ne možemo suviše iskorišćavati u stilu Indonezije ili Kine vlastitu radničku snagu da postanemo prljava fabrika za razvijeni svet, to je problem. I ja ipak mislim da tu sad dolazi druga strana priče, postoji čitav niz problema koje uvek iznova naglašavam, od ekologije, do novih isključenja i siromaštva, te da u poslednjem desetleću postaje jasno da se to neće moći rešiti u okviru globalnog kapitalističkog poretka. I zato je meni sumnjiva antiimperijalistička retorika, iluzija nekakvog “alternativnog moderniteta”, drugačijeg razvoja. Ne, pitanje nije američki imperijalizam, pitanje je globalni kapitalizam. I ovde ja postajem pesimista, ako se dopusti da inercija sadašnjeg sistema opstane, onda vidim samo strašne katastrofe. Može Zapad preživeti, ali u jednom konstantnom vanrednom stanju, s novim zidovima…

Žižek ima i neku vrstu preporuke za one s početka priče, bivše Titove pionire, kao i novostasale levičare koji smatraju da žive u nepravednom društvu i da postoji alternativa takvom stanju stvari:

- Ne samo da liberalno-demokratski kapitalizam nije univerzalni model, nego Kina, Singapur i neki drugi vrlo uspešni primeri današnjeg kapitalizma pokazuju da brak između kapitalizma i demokratije dolazi do kraja. Danas imamo kapitalizam, koji je brutalno učinkovit, ali on više ne treba demokratiju da bi funkcionisao - smatra Žižek otvarajući tako novu temu za razmišljanje.

A ona glasi: da li se model budućnosti globalnog uređenja država zapravo nalazi u novom obliku totalitarizma koji bi svoju ideološku komponentu mogao pronaći (ili je već pronašao) na dalekoj desnici ogrezloj u nacionalizam u kojem se osećaju elementi fašizma?

BONUS VIDEO:

BESNA MAČKA NAPALA GRADONAČELNIKA! Ščepala ga za nogu i mahnito počela da grize! (VIDEO)