Zašto je dobro NE BITI HEROJ? Ovo su ČARI PROSEČNOSTI u vremenu POSTISTORIJE

Kako biti heroj u ova šugava vremena, zapitao se davno još Goran Bregović u pesmi s naslovom „Tramvaj kreće“. Pitanje se u međuvremenu nije uopšte promenilo. Većina ljudi i dalje mašta da postane heroj. Svi žele da ostave neki trag iza sebe, da dokažu da nisu uzalud živeli, da se izdignu iznad običnosti, da dignu ruke a puk da ih sledi, kako je to definisao pokojni pesnik Duško Trifunović.

Heroj ratova, heroj sporta, heroj politike, heroj rijalitija, heroj nacije, heroj NVO sektora, heroj ulice, heroj društvenih mreža, heroj supermarketa, heroj interneta, heroj kuhinje, heroj vorteksa, heroj književnosti, heroj filmova i serija, heroj tok šoua, heroj školskog igrališta, heroj sudnica, heroj mikrofona, heroj…

Lepo je biti bilo kakav heroj kako bi se čovek osetio da je vredan postojanja, vredan rađanja, vredan svog matičnog broja i truda uloženog u vlastitu guz… Hm, ovaj, egzistenciju.

Međutim, herojstvo ima mnogo mračnih kutaka koje površni ljudski um često previđa i zbog kojih mu herojstvo neminovno presedne, te mu glavna želja biva da se povuče na neko usamljeno mesto i proživi ostatak života brojeći oblake na vedrom nebu i cepajući drva koja mu ni ne trebaju, užasnut kad god primeti da mu se neki oblik života previše približava.

Ne verujete?

To vam je ovako, zapravo...

Da bi se postalo heroj treba, makar u nekom trenutku, biti "veći od života", što u prevodu znači da treba žrtvovati vlastiti život da bi se spasili životi drugih ili da bi se vlastitom žrtvom uticalo na živote drugih.

Treba imati na umu da se herojska dela, u najvećem broju slučajeva, završavaju tragično. Da biste, primera radi, dobili svoju ulicu, treba da budete mrtvi. A da biste bili mrtvi, odnosno umrli herojskom smrću, mora neko da vas ubije. Što uopšte nije prijatno.

Šta ima prijatno u tome da vas neko, na primer, obesi jer ste se u nastupu buntovnosti suprotstavili nekoj velikoj sili?

Ili ste odlučili da ubijete nekog moćnog vlastodržca, pa vas posle godinama lemaju u zatvoru svakoga dana pre nego što se smiluju da vas, nakon montiranog sudskog procesa, izvedu na streljanje i napune vam telo olovom? (vidi pod Gavrilo Princip)

Ili da predvodite juriš svoje jedinice na neprijateljske položaje, pa vas, zajedno sa saborcima, saseče neprijateljski rafal i onda ostanete da unakaženi, sa prosutim crevima, ležite na zemlji i umirete u mukama dok vas neprijatelj, ako ima milosti, ne dokrajči, pa vas posle fotografiše i vaš leš ovekoveči kao upozorenje budućim potencijalnim herojima da to i nije tako velika čast.

Ili da predvodite antiimperijalističku revoluciju u Čegevarinom stilu, krijući se mesecima po šumama i živeći krajnje neuslovno, gladni i smrdljivi, a onda vas progonitelji pronađu i ucmekaju kao kera, puštajući tako da legenda o vama i dalje živi, ali definitivno bez vas? I usput vas, takođe, fotografišu, tačnije vaš leš, pa se onda ta slika decenijama kasnije koristi kao upozorenje: „Ovo je bio heroj i po, pogledajte kako jadno i patetično izgleda ovako mrtav i bedan!“.

Dobro, mnogo je bezazlenije biti sportski heroj. Počnete od malih nogu, trenirate iz sve snage, malo zanemarujete školu, malo zanemarujete druženje sa vršnjacima, driluje vas neki trener koji vas podseća na zlu vešticu, sve dok ne dođete u poziciju da izađete na veliku scenu i pokažete raskoš svog talenta isklesanog besomučnim treniranjem. I tada, ako se sve poklopi i ne pojede vas trema od koje se skraćuju i ruke i noge – zasijate! Nova zvezda je rođena. Gol u najbitnijem trenutku, koš u poslednjoj sekundi, smeč u pravo vreme, sprint kao da te jure divlje zveri, zahvat koji bi zdrobio i godzilu… Potez koji donosi ushićenje hiljada navijača, onih što se raduju kao da su oni to uradili a ne ti, koji si se celo detinjstvo spremao za taj jedan magični potez. Međutim, navijači žele da magija traje i traje i traje… U beskonačnost. Više im nije dovoljan jedan potez, potrebno im je da svaki potez bude magija. Da magija bude nešto prosto, nešto što se podrazumeva.

Sportski heroj prestaje da bude čovek i pretvara se u programiranu mašinu koja nikad ne greši i uvek izbacuje magiju. Što nije moguće, naravno. Upravo zbog toga, čim dođu prvi slabiji rezultati, armija anonimusa i zavidnika će sportskog heroja povlačiti po blatu i napraviti od njega najvećeg gubitnika na svetu!

Prva promašena trojka kad ne treba, prvi promašeni zicer ili penal, otvoren šut ili prosto loš dan - i herojstvu je kraj. Heroj postaje tragičar, a potom i luzerčina kojoj zviždi ista ona rulja koja ga je pre toga obožavala do imbecilnosti i klela mu se na doživotnu odanost.

Heroj je kralj dana, a budala ostatak života – da parafraziram pesmu grupe Faith No More, pogleda uprtog u dva Džokera srpskog sporta – Novaka Đokovića i Nikolu Jokića. Kakvi strašni luzeri, bože moj, obojica da stanu nasred terena, pa da ih masovno gađamo loptama dok ih ne osakatimo! Mi ložane, što nismo heroji.

Mi sa Balkana što posebno volimo heroje i skloni smo idolopoklonstvu. Praktično ne možemo da živimo bez mitomanije. Kod nas politikom ne može da se uspešno bavi niko ko nije, makar potencijalni, heroj – harizmatični lider masa, gospodar trgova i ulica, spasilac nacije. Uspon takve ličnosti je obično strelovit, praćen fanfarama i klicanjem imena iz hiljade grla. Tu su i transparenti, ogroman prostor u medijima, epske pesme u novokomponovanom maniru i mitski status bez presedana (što bi se reklo). Ipak, tu je i rok trajanja, koji se u jednom trenutku čini neograničen, a ipak je utisnut na pakovanju vrlo sitnim slovima.

Kada taj rok istekne, a to je neminovnost, politički heroj obično postaje dežurni zlikovac, monstrum, uništitelj nacije, ličnost dostojna svakog prezira i moralni kepec. Završava u bukagijama, na stubu srama, vredan svake zle sudbine koja ga je zadesila i boli nas uvo za njega jer smo oduvek znali da je folirant, lopov i psihopata, je l‘ tako?

Stoga, razmilite malo o sledećem.

Haruki Murakami, japanski antiheroj koji je večiti kandidat za Nobelovu nagradu za književnost a nikad je ne dobija, u svojim knjigama forsira likove marginalaca koji žive potpuno uzaludne i dosadne živote. Rano se probude, popiju kafu ili čaj i pročitaju delić neke knjige, doručkuju nešto zdravo i ukusno, malo šetaju i usput ručaju u nekom restoranu pročitavši dnevne novine, vrate se kući gde operu sudove i stave šareni veš na 40, da bi slušali klasičnu ili džez muziku uz pivce ili viski, pre nego što spreme laganu večeru i potom legnu na čistu posteljinu da bi utonuli u san pod svetlošću punog meseca, ponekad i sa kakvom zgodnom, neobaveznom ženom pokraj sebe.

Dosadni tipovi, prilično nalik svome tvorcu. Herojstvo im je strano, duševni mir glavna preokupacija, i to u zemlji u kojoj su se samuraji samoubijali zbog časti, a heroji nicali na sve strane – u filmovima, stripovima, vojsci, biznisu, muzici, modi…

Da li je to egoizam? Da li odricanje od herojstva znači da je čovek samoživi, bezvredni, lenji crv koji gleda samo da ugodi sebi i nije ga briga za ostatak sveta, nešto kao Batica Lebovski iz filma braće Koen? Ima li smisla, uopšte, egzistencija u kojoj je čovek pomiren sa time da neće ni pokušati da učini neki podvig?

Ma, jok!

Većina nas nikad neće biti heroji. Nemamo talenta za to, niti kapaciteta, a najčešće ni volje. Većina ljudi voli da na miru popije svoju jutarnju kafu, baš poput Murakamijevih marginalaca, da se od nevolja sklone u pekaru i pojedu nešto ukusno, nekad i zdravo da bi tako produžili život, malo prosurfuju društvenim mrežama, pročitaju vesti, te po ko zna koji put zaključe da je svet opasno i mračno mesto za život kojeg se treba kloniti i uživati u zoni komfora svoga stana ili kuće, u krugu porodice koja je izvor očaja i izvor radosti, ili u samoći koja nudi luksuz hedonističke običnosti uz gledanje serija i filmova o herojima.

Da pojasnim još malo...

Sav besmisao herojstva staje u refren pesme grupe Linkin Park - „In the end“ (Na kraju):

I tried so hard And got so far But in the end It doesn't even matter

I had to fall To lose it all But in the end It doesn't even matter.

Dakle, jako se trudio, stigao daleko, ali na kraju sve to nije bilo važno. Čak je i padao, gubio sve, ali na kraju, je l‘ te, sve to i nije bilo bitno. A autor ovih stihova, Čester Benington, „ekspert“ je za ove stvari.

Bio je heroj rok scene, obožavan od armije fanova, imao je novac, slavu, dizao je ruku i puk ga je sledio, pevao sa njim u horu, a on se utapao u alkoholu i davio u drogama pre nego što se 2017. godine obesio usled višegodišnje borbe sa depresijom. I znate šta? Njegova žena Talinda, dve godine nakon tragedije, kako reče, pronašla je „ljubav svog života“ i verila se. Njen izabranik je anonimus Majkl F. On je zamenio harizmatičnog Čestera u Talindinom krevetu. Zamenio je HEROJA!

Jer, život ide dalje.

Zapravo, život uvek ide dalje.

Osim ako vas herojstvo u tome ne osujeti.

BONUS VIDEO:

POGAĐA PRAVO U SRCE! Kad vidite emotivni susret žene i lavova posle sedam godina, naježićete se! (VIDEO)