PRIČA O NASTANKU KULTNE PLOČE: Legendarni urednik Jugotona seća se rađanja PAKET ARANŽMANA i početka Novog talasa

Budući junaci novog talasa ovako spojeni sa svojim ranim uzorima lako nam otkrivaju ko je kasnije mogao napisati "Malenu", a ko "Igra rok 'en' rol cela Jugoslavija", ko je imao snažan poriv da osnuje bend poput Discipline kičme, a ko da vodi EKV. Na kraju, muzički toliko različiti, kao svetonazorski istomišljenici bili su spremni da menjaju - da ne kažem smenjuju - generaciju koja nam je do tada pokušavala predstaviti svoju inkarnaciju roka - piše u svojoj knjizi "Tvornica glazbe - priče iz Dubrave" Siniša Škarica, legendarni urednik "Jugotona", odgovoran za pojavu najpoznatijih grupa i pevača bivše države.

U tome je važnost "Paket aranžmana", ploče koja je okupila nekoliko grupa koje su ispravile onu devizu "mi ne znamo šta hoćemo, ali to hoćemo odmah". Šarlo, El. Org. i Idoli su zasigurno znali šta hoće i, naravno, hteli su to odmah!

"...beogradski Novi talas, prvi put privlači pažnju gotovo slučajno nastalim izdanjem koje će ubrzo poneti ambiciozni atribut programatske ploče dolazeće generacije. U trenucima kada Jugoton snima u Šestici Radio Beograda Dugmetov novotalasni odgovor 'Doživjeti stotu', u susedstvu, u studiju Splićanina Enca Lesića (nakratko člana Indexa) okupljaju se nove beogradske snage Idoli, Šarlo Akrobata i Električni orgazam i zapisuju svoje prve radove koje će zagrebačka firma objaviti na samom početku 1981. kao antologijski 'Paket aranžman'...“

Ovako sam se svojevremeno najzbijenije osvrnuo na rađanje ploče što će u diskografskoj inventuri 80-ih prema anketi beogradskog časopisa Pop rock (naslednika poznatijeg Rocka) zauzeti drugo mesto na listi „Prvih 50 albuma“. Isto mesto potvrdiće i u pokušaju da se odaberu najvažnije ovdašnje LP ploče ikada u do danas najambicioznijem izboru organizovanom na prostorima bivše države pod nazivom "YU 100 - najbolji albumi jugoslovenske pop i rok muzike", kojeg su priredili dvojica srpskih novinara Duško Antonić i Danilo Štrbac 1998. godine. Objavili su pri tome i knjigu istog naslova, što baš nije tako često ni u svetu gde su ovakve akcije redovna pojava. Ipak, dok je prvoj listi važnost limitirana granicama spomenute dekade, kredibilitet druge je na ispitu zbog činjenice da su anketirani isključivo iz Srbije, makar i bili probrani iz redova tamošnje "kulturne elite" (muzički kritičari, urednici, književnici, filmski delatnici, muzičari).

U vreme interneta, međutim, na portalima, blogovima ili raznim forumima na temu ex-yu "naj...svih vremena" naići ćete i na brojne pokušaje inicirane muzičkim fanovima iz bivših jugoslovenskih republika. Jedan od zanimljivijih je hrvatski blog Ruralna gorila iza kojeg stoji pomalo nadobudna, ali svakako napaljena mlađa ekipa nekolicine muzičkih zanesenjaka (od kojih neki uređuju i ambiciozni portal posvećen roku, izvrnutu Pot listu) što njihovom izboru daje na većoj širini i aktuelnosti. Tokom 2011. narasloj na preko tri stotine albuma, "Paket aranžman" zauzima visoko deveto mesto.

Premda sve ovo treba najpre shvatiti kao "nostalgičnu zabavu", kako su u pogovoru svoje knjige Antonić i Štrbac pojasnili relativnost ovakvih akcija, novo javljanje pojedinih albuma na takvim listama biće svakako potvrda njihove važnosti u kulturnom nasleđu muzike koja se u dvadesetom stoleću otkriva kao "čudo popularne umetnosti", i, posebno u njegovoj drugoj polovini, postaje važnim faktorom oko kojeg su se okretali ekonomski, pa tako i društveno-politički interesi i potencijali, najsnažnije svetske nacije i zapadnog sveta uopšte. S druge strane, kod nas, u doba postupne liberalizacije društva, privrednih reformi, otvaranja granica, popuštanja jednopartijske stege, pop muzika se pretvara u sredstvo grupnog oslobađanja mladih i važnu sponu sa zemljama s onu stranu tzv. Gvozedene zavese.

Odomaćeni rok postaće bitan argument kako je Gvozdena zavesa zapravo iza naših leđa. Pri tome, treba biti pošten i ne zaboraviti da je jugoslovenska zabavna muzika, kao navodno niži stepen razvoja pop muzike (po nekima, neka vrsta muzičkih kolutićavaca!), svojim priključenjem televizijskom spektaklu znanom kao "Pesma Eurovizije" ili "Eurosong" davne 1961. (te godine zajedno sa Španijom i Finskom) praktično značila prvu potvrdu formalne prirode da Jugoslavija pripada krugu (zapadno)europskih zemalja, jer tamo nije bilo nikoga iz tzv. Istočnog bloka, koji je, usput rečeno, praktično kao sinonim istočnog greha, bio prognan iz (zapadnog) Raja. (Novosađanka Ljiljana Petrović je izvela "Neke davne zvezde" poznatu pesmu Jože Privšeka i Miroslava Antića, osvojivši u Kanu osmo mesto od šesnaest pesama u konkurenciji.) Istini za ljubav, bivša država je poput one kako "umiljato jangje, dve majke sisa" ubrzo počela nastupati i na onom drugom, istočnom festivalu, slici i prilici "Evrosonga", zvanom "Srebrni ključ Intervizije".

Dakle, "Paket aranžman" u procenama najboljeg što nam je do sada ponudilo to "čudo pop umetnosti" nesumnjivo, bez obzira s koje strane dolazile, zauzima jedno od visokih, reklo bi se počasnih mesta.

„'Paket aranžman' je najznačajnija ploča jer predstavlja znak promene, vreme kada je rok zaista postao deo kulture i, bar na našim prostorima, definitivno potvrdio da urbani karakter čini njegovu glavnu odliku“, napisaće srpski pisac David Albahari u obrazloženju zbog čega ovo izdanje beogradskog "novog talasa" vidi na vrhu svoje liste u izboru "YU 100 - Najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike". (Prvo mesto, inače, zauzeo je LP Idola „Odbrana i poslednji dani“.)

Vedran Harča, novinar i muzički kritičar hrvatskog izdanja Rolling Stonea (već upokojenog!) i urednik RTL-ova muzićkog teleteksta te jedan od onih mladaca iza Ruralne gorile i Pot liste ovako čuje "Paket aranžman": „Tri benda, na silu udružena u zajedničku scenu, dokazala su da po pitanju originalnosti Yu-rock može ravnopravno stajati uz svoju londonsku i njujoršku 'stariju braću' te je, povremeno, čak i nadmašiti. Gile i Električni orgazam bili su jedni od najtalentovanijih učenika Jana Kertisa, Idoli su želeli uveriti svet oko sebe da je pop ultimativna eksperimentalna forma, a Šarlo Akrobata spojio je rege i pank u nacionalne hitove 'Ona se budi' i 'Niko kao ja' koji su im omogućili snimanje najradikalnije zbirke ikad odštampane u jugoslovenskim fabrikama kaseta i ploča.“

„Kako je, pobogu, ovo uspelo izaći za drugu najveću diskografsku kuću države u kojoj je većina slušala narodnjake ili, u najboljem slučaju, Čolu i Bregu?", pitanje je, koje istina, Harča nije postavio u nastavku recenzije „Paket aranžmana“, ali kao da i jeste. Jer to što ga čitamo na samom početku njegova osvrta na pojavu jednog od izdanaka hvaljene kolekcije, album Šarla Akrobate "Bistriji ili tuplji čovek biva kad...", kao da se nastavlja na prethodnu rečenicu.

No, ovo moramo prokomentarisati. Pre svega zašto "drugu najveću" kada je Jugoton ceo svoj vek od pune 44 godine bio prva i nedvosmisleno najveća diskografska kuća ne samo u Jugoslaviji već i na Balkanu. I dalje! Ako je reč o Jugoslaviji u okruženju Gvozdene zavese - veća ili, možda preciznije, važnija u očima sveta (posebno onog mlađeg), od češkog Supraphona, slovačkog Opusa, mađarskoga Hungartona, bugarskog Balkantona, poljskoga Nagranija… pa naravno i od PGP RTB-a, Diskosa, Diskotona, Suzyja, RTV Ljubljane, BeogradDiska, Jugodiska... Ovo svakako u programskom smislu, jer na kraju krajeva - ako isključimo yu-izdavače - niko od spomenutih, inače velikih diskografskih firmi, nije imao prava, tzv. licence, za objavljivanje ploča američkih i zapadnoevropskih kataloga. Po tome, njegov uticaj na kretanja u muzici, posebno pop-muzici, je nemerljiv.

Dalje, Jugoton je svoje prvenstvo, ulogu diskografskoga lučonoše (ponovimo: do 1959. autoritetom jedine fabrike ploča u Jugoslaviji) dokazivao gotovo od samog početka roka: Ivi Robiću je objavio singl "Shake, Rattle and Roll" u proleće 1956, kada Elvis prvi put dolazi na vrh američkog "Hot 100" s „Heartbreak Hotelom"; „Dianu", „The Great Pretender", „You Are My Destiny" i „Buona seru", bidere rane tinejdžerske rok kajdanke, 4 M snimaju početkom 1959, samo par meseci nakon što pioniri italijanske, francuske i nemačke rock 'n' roll scene Little Tony, Adriano Celentano, Richard Anthony i Peter Kraus preuzimaju iste naslove od Paula Anke, Plattersa i Louisa Prime; istinske rock 'n' roll grupe yu-roka javljaju se 1961. samo godinu dana posle, recimo, prvih velikih francuskih: Bijele strijele, Bezimeni, Sjene, Siluete, Uragani iza Les Chaussettes noiresa i Les Chats sauvagesa; Matt Collins (Karlo Metikoš) iza Eddyja Mitchella (Claudeia Moinea) i Dicka Riversa (Hervea Forneriea); "Svi trče oko Sue", "The Wanderer", "Rastanak" i "Strijele" 1962. na vinilu, kasniće tek jednu kalendarsku godinu za "Tu parles trop", "Si seulement", "Be bop a lula" i " Tant pis pour toi" slavnih Crnih čarapa (1961)!

Usput, rok u Italiji, Francuskoj ili Zapadnoj Nemačkoj tokom 60-ih preuzet od Amerikanaca i Britanaca nije se razlikovao od jugoslovenske scene i praktično tek s "letom ljubavi" 1967. i studentskim gibanjima 1968. postaje originalnim soundtrackom s evropskim pečatom. Ali i Grupa 220 - od "Osmijeha" do "Naših dana" - učiniće to isto za domaći kulturni krajolik. Ovdašnja Korni grupa i Premiata Forneria Marconi u Italiji, kao i francuska Magma ili kraut-prog rock grupa Jane (u kojoj je krajem 70-ih pjevao i Predrag Jovanović, a.k.a. Peđa D' Boy), rok su čuli u raznim fuzijama, s klasikom i jazzom ponajpre, a Bijelo dugme, sredinom 70-ih, praskom u vlastitoj sredini koji se pretvorio u fenomen dotada neslućenih razmera, bilo je izdanjima i značajem ne samo ravnopravno već i nadmoćno većini evropskih, odnosno britanskih bendova. Drugim rečima, ma kako neverojatno zvučalo, nijedan kontinentalni sastav, recimo te 1976, definitivno nije uživao sličan status u svojoj zemlji (a kamoli izvan nje), sa izuzetkom poperskih ABBA!

I ono drugo na što skrećem pažnju kao podsetnik mladim rok kritičarima: zar se u kolevci roka, kroz povest diskografije, više slušalo (i kupovalo), recimo, Patti Smith i Jonathana Richmana, nego Tammy Wynette i Georgea Jonesa; Dylana ili Wilcoa, nego li Gartha Brooksa ili Dixie Chicks! I nemojte mi samo reći da su Tammy i George nešto drugo u poređenju sa Silvanom Armenulić i Tomom Zdravkovićem! Ili da je Tom Jones suštinski drukčiji od Miše Kovača?

A naše osamdesete i Novi talas? Već smo se susretali s mišljenjem (bez obzira na zrno moje suzdržanosti), da je tada rok na ovim prostorima bio evropski vicešampion ("drugi iza britanskoga"!), što se, uostalom, i iz citirane recenzije "Paket aranžmana" takođe može iščitati. U čemu je onda problem? Mislili se zaista da nekoj generaciji nešto pada s neba? Palo je, palo, da, i zalilo Limunovo drvo, Hipnotiziralo pile, Zvuke ulice ili Dečake, pre toga valjda dobro nahranjene raznim aditivima i gnojivima "novokomponovane muzike" i "zabavnjačke kuruze"!?

Ironiju na stranu, Koja neće nalaziti inspiraciju u muzici svog doba koju je opisao kao "loš hard ili simfo-rock (...) niz kopija Deep Purplea, s dosadnim, samozadovoljavajućim solo deonicama i besmislenim tekstovima koji nikome ništa nisu govorili", već u Jimiju Hendrixu i Jamesu Brownu; Milan Mladenović voleće Hendrixa, Zeppeline i Deep Purple, Kornelija Kovača takođe (doduše sa zadrškom), ali bezrezervno - aktualni XTC; Gile u Beatlesima, Stonesima, Kinksima, Who i Dylanu, a Divljan u Black Sabbath, Zvonku Bogdanu i Dubrovačkim trubadurima vidi svoje prve muzičke idole! Budući junaci novog talasa ovako spojeni sa svojim ranim uzorima lako nam otkrivaju ko je kasnije mogao napisati "Malenu", a ko "Igra rokenrol cela Jugoslavija", ko je imao snažan poriv osnovati bend poput Discipline kičme, a ko voditi EKV. Na kraju, muzički toliko različiti, kao svetonazorski istomišljenici bili su spremni menjati - da ne kažem smeniti! - generaciju koja nam je do tada pokušavala predstaviti svoju inkarnaciju roka. U tome je važnost "Paket aranžmana", ploče koja je okupila nekoliko grupa što su ispravile onu devizu "mi ne znamo šta hoćemo, ali to hoćemo odmah". Šarlo, El. Org. i Idoli su sigurno znali šta hoće i, naravno, hteli su to odmah!

Dakle, malopređašnja digresija odvela nas je i do Bijelog dugmeta, a ono nas je dovelo do „Paket aranžmana“. Doslovce!

O rađanju te ploče postoje mnoge i nepotpune priče, ali sve se svode na tri ključne stvari. Prvo: nekadašnji splitski roker, pa ex-Index, klavijaturista i novopečeni producent Enco Lesić širom je otvorio vrata svog novootvorenog studija i pozvao tek rođene Električni orgazam, Šarla Akrobatu i Idole da pokažu šta znaju. Drugo: spomenuti bendovi nisu bili srećni s opcijom da diskografsku premijeru dožive na nekom zajedničkom izdanju. I treće...e, zbog trećeg se vraćam punih 38 godina unazad.

„Zahvaljujući čuvaru foto prošlosti Goranu Paveliću“, pojasniće Petar Luković, s naglaskom kako je „promociju albuma organizovao (…) “Jugoton” u elitnom hotelu “Esplanada” u Zagrebu, utvrdiće: “Prošlost je ipak, bila bolja. Ko ne veruje, neka presluša “Paket aranžman” i pogleda ovu fascinantnu Pipovu galeriju.”

I sad u čitavoj galeriji likova nigdj predstavnika organizatora! Jugoton, koji objavljuje, kako u uvodnim rečima - evo i ovaj prilog to ističe - “početkom 1981. jedan je od najznačajnih projekata u istoriji jugoslovenskog rok pokreta (…) koji je razbio sva dotadašnja pravila muzičke produkcije”, dakle takav Jugoton, odnosno njegovi urednici i propagandisti… direktor, niko od njih, nije registriovan okom kamere, tako da sam se – uzalud nas tražeći (kao urednik izdanja), zapitao: jesam li ja bio tamo? Jesmo li mi to uopšte i izdali? Eto, i zato: Moja priča!

Šestoga oktobra te 1980. u jutro pre šest seo sam u poslovni Sava express za Beograd. Istog dana u noćnom terminu u velikom studiju Radio Beograda poznatom kao Šestica započelo je snimanje šestog Dugmetovog albuma. Da ne bude baš sve u znaku broja šest (koji je inače meni srećn broj!), termin je zakazan za deset (naravno, naveče), a album - koji će se nazvati „Doživjeti stotu“ - bio je po statusu, ipak, tek njihov peti studijski (između „Eto! Baš hoću!“ i „Bitange i princeze“ ugurao se „Koncert kod Hajdučke česme“).

U međuvremenu, smestio sam se u hotelu Union, u Kosovskoj, na koji minut hoda do spomenutog muzičarima poznatog studija na uglu Hilandarske i Ive Lole Ribara (danas Svetosavske) te važnog Jugotonovog predstavništv a-prodavaonice u Nušićevoj. Druga maca, tonsko-produkcijski poligon mog starog poznanika i odnedavno poslovnog saradnika Splićanina Enca Lesića, smestio se na svega par koraka dalje u Lolinoj 11, samo deset brojeva do legendarnog pozorišnog hrama poznatog kao Atelje 212. Sve je dakle bilo, što se kaže, na dohvat ruke i „operacija Beograd“ mogla je početi. Naime, osim uredničke uloge u radu na novom Dugmetovom albumu, zadatak mi je bio osnažiti veze s Lesićem kao producentom i vlasnikom tog nedavno otvorenog, nama zanimljivog studija, zatim pokušati dovesti Riblju čorbu u Jugoton – što je bilo povezano s prethodnom zadaćom (Enco je bio producent prvog Čorbinog albuma, a biće i onog što se upravo pripremao!), nadalje susresti se s našim recentnim pop i rok akvizicijama poput Zane i Bulevara, ali i obaviti druge stvari koje su spadale u opis radnog mesta urednika kao što je, recimo, dodela diskografskih trofeja trenutno najvećoj zvezdi jugoslovenske estrade Zdravku Čoliću na jednom od njegova tri koncerta najavljena za nekih desetak dana pred očekivano rasprodanim gledalištem beogradskog Pionira.

Naravno, na prvom mestu bila je poseta Jugotonovu dućanu i predstavništvu u kojem je carevao beogradski Crnogorac Obrad Jovović.

Prepodnevno 'kafenisanje' na kojem smo pretresali poslovne i druge aktuelnosti postalo je deo svakodnevnog rituala koji se nastavljao dvadesetak metara niže u čuvenom Šumatovcu gde bi se uz stomakliju susretali s beogradskom novinarsko-muzičkom boemijom. Ponekad bi odlazili par metara preko Makedonske u Pod lipom ili malo niže u Grmeč na marendu sa 'škembićima'. 'Ručak' u hodu, najčešće od dvostrukog para tankih kobasica ili viršli u zemičkama nafilanim posebnim senfom kupljenim na čuvenim crvenim PKB kioscima, u pravilu na uglu parkića uz Trg Republike, preko puta Narodnog pozorišta (što se znalo ponoviti i s 'večerom'), apatinski Jelen s nogu, beogradski Sport i Ekspres politika pod rukom, Winston u ustima i šetnja do ovdašnjeg Čelsija – mog svratišta, hotela Union, na opuštanje. U deset naveče počinjali su termini snimanja i trajali su do dva ili tri sata iza ponoći, ponekad i do pet ujutro.

Više-manje ta se priča ponavljala gotovo puna dva meseca. Ono što je prekidalo očekivani redosled zbivanja bili su susreti sa starim prijateljima, nekadašnjim tehnikom Miovaca, a tada tehnikom KK Šibenke (u njihovoj drugoj prvoligaškoj sezoni) Zoranom Krstom Badijem Reljom - koji je zbog klupskih poslova često svraćao u Beograd - i našim prvim slovenskim menadžerom (naravno, reč je o grupi Mi) Draganom Mekonom Dendom (koji je živeo i još uvek, fala Bogu, živi u Beogradu). U to se mogu ubrojiti i posete porodicama Malešević i Jelavić, (kod kojih sam stanovao tokom mog podbačaja na ovdašnjoj arhitekturi u sezoni 1965/66.) kao i Nikolajevićima, teti Lidi i barba Zoranu, roditeljima moga najboljeg prijatelja i formativnog člana šibenskog VIS-a Magneti – Đorđa. Zbog njegova studija (arhitekture) vratili su se u Beograd, a on je pak s diplomom negdje krajem 70-ih otišao u St. Louis Chucka Berryja.

Da, i jedan tulum na Banjici, u soliteru u Crnotravskoj, gore visoko u stanu-ateljeu, nekoj vrsti penthausa, Aleksandra Mandića, gde sam upoznao Danila Kiša, a to se ne zaboravlja. Tamo smo otišli u retko skraćenom, naravno noćnom, terminu Goran, Željko i ja. Mandić, danas profesor na Akademiji za pozorište, televiziju i film, inače par meseci stariji od mene, bio je traženi reditelj; režirao je muzičke nastupe, između ostalih Gabice, Dubrovačkih trubadura, Olivera Dragojevića, minuli koncert Dugmeta u Pioniru, neka beogradska Nedeljna popodneva i - poludokumentarni igrani „Lične stvari“. Dosta se govorilo i pisalo o tom filmu za kojeg je Bregović komponovao muziku, a u kojem je dvadesetogodišnja Olivera Ježina, glumica šibenskog porekla, zajedno sa Sonjom Savić i Majom Sabljić (bila je to Majina priča), igrala jednu od cameo-uloga. Upoznao sam je za letnjih poseta gradu njenih dalmatinskih korena, a poznavao sam joj i didu Šimu Ježinu, koji je s drugim viđenijim Šibenčanima znao sediti pred tada novotvorenim hotelom Jadran. Izvorna verzija Bregovićeve i Trifunovićeve “Pristao sam biću sve što hoće“ dolazi iz tog filma. Pila se sangria (tekla je u potocima), i koješta drugo, ali bio sam svejedno nekako zakočen. Valjda 'usranom šminkom' (neka se ne uvredi profesor Mandić, kojeg je Brega zvao Manda, to je samo Džonijeva hiperbola). Šminka mi nikada nije pasovala, bez obzira otkud dolazila ili odlazila (iz Katmandua, za Katmandu?).

Ili sam bio fasciniran prisutnošću Danila Kiša, čije sam „Grobnicu za Boris Davidoviča“ i „Čas anatomije“ baš nedavno čitao i pospremio u svoju biblioteku. Uglavnom, ne sećam se da sam s iskim razmenio neku pametnu rečenicu. Ali zato jesam s Borom Đorđevićem, koji dan pre ili posle tog 'žura'.

S tim u vezi, ono što je iskakalo iz svakodnevne kolotečine vezane uz snimanje Bijelog dugmeta, bila je Druga maca, Enco Lesić i ono što ćemo nazvati „Paket aranžmanom“. Enco mi je dogovorio sastanak s Borom. Našli smo se kod „Sunca“, restorana u suterenu Doma omladine, koji mi je ostao u sećanju, sada pak iz sviračkih dana: tamo nas je - u Beogradu rado viđene Miovce - Nikola Nele Nešković, „prijatelj zvezda“, jednog lepog dana 1968. odveo na odličan tartarski biftek, koji je bio takav možda zbog društva, a možda samo zato što nam je bio prvi! Bora mi je pak doneo novi singl, njihov treći, „Nazad u veliki prljavi grad“. Snimljen dva meseca ranije kod Enca, i s Encom kao producentom, upravo objavljen ostao mi je kao Čorbin najdraži, možda zbog Enca, možda samo zato što mi ga je doneo Bora lično, a možda zato što me je podsećao da sam nakon skoro petnaest godina ponovno duže boravio 'u velikom prljavom gradu'. Bilo kako mu drago, ploča je to zbog koje sam čvrsto odlučio da Bora i Čorba moraju potpisati za Jugoton.

Dakle, snimajući Bijelo dugme, de facto u lovu za Ribljom čorbom, otkrio sam „Paket aranžman“! Zapravo: Idole, Električni orgazam i Šarla Akrobatu. „Paket aranžman“ je došao kasnije. Kompilacija koja je onomad bila legitimacijom i svojevrsnim proglasom srbijanskog 'novog talasa', izniklog na pozornici tzv. beogradske alternativne scene – BAS-a, u diskografsku matrikulu upisana je najpre kao „Produkcija 'Druga maca' br. 1 – Beograd“!

Nažalost, bez obzira na značaj što se pripisuje toj ploči, uprkos tome što je reč o mom životu u Jugotonu i nemaloj ulozi koja me je dopala, detalji kojih bi se bilo lepo setiti, retki su. Recimo, nevažno je, ali mi se čini da sam kod Enca, kada mi je prvi put puštao do tada završene snimke „paketa“, najpre sreo nekog od Električnog orgazma (Gileta?). Urednička „vrećica“, svakako pouzdaniji izvor podataka, kao najraniji nadnevak otkriva nam 9. oktobra, dan kada je upravo Električni orgazam potrošio deset sati snimajući „Zlatnog papagaja“. U svakom slučaju sve se počelo odvijati u prvoj polovini meseca, svega par dana nakon mog dolaska u Beograd, ali stenogramske natuknice mog rokovnika ne beleže taj „povesni“ trenutak. Četrnaestog oktobra Šarlo Akrobata (usput jeste li znali da je tridesetih godina prošlog stoleća u Jugoslaviji to bio naziv za genija sa celuloidne trake, Čarlija Čaplina!) snimiće „Ona se budi“ i, kako stoji na poleđini tzv. osnovnih podataka o snimci, utrošiće za svoje prve studijske korake čak 20 sati. U knjizi beogradskog muzičkog kritičara, publiciste i pisca Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi – priča o Milanu Mladenoviću“, moj dobri prijatelj, legendarni pionir srpskog rok novinstva Petar Peca Popović prisetiće se da sam ga pozvao u Drugu macu kako bi mi pomogao naći odgovore iskrsle uz upravo otkriveno „novotalasno blago“.

Sećam se i kako mi je Enco tih prvih dana odvrtio svog favorita, snimku Frke, Bajagina ad hoc izleta iz Čorbe (gde očito nije bilo puno prostora za njegov autorski doprinos): „Ma, pusti me druže“. Ta tipična pjesma-dosetka blago provokativnog dijaloga što se u vodviljskom tonu odvija u sitnim noćnim satima s čuvarem reda (kasnije na prvom albumu Bajage i Instruktora), bila je u igri za moguću kompilaciju aktualnih Encovih snimaka koja je trebala poslužiti kao svojevrsni portfolio njegova rada, ali i zvučne slike glavnoga grada.

U tom kontekstu se spominjao i Tunel, novoosnovani bend mog starog rokerskog suborca Vlade Jankovića Džeta i Ljube Ninkovića, svojevremeno člana S vremena na vreme, beogradskih miljenika iz doba akustičarske poplave. U kombinaciji se u jednom trenutku nalazio i Bulevar, sastav u čijem je slučaju Momčilo Bajagić bio tek saradnik-tekstopisac. Ali „Moje bezvezne stvari“ i „Nemam ništa važno da te pitam“, snimljene kasnog proleća u Drugoj maci, na Jugotonovoj etiketi pojavile su se u avgustu i već su osvajale etar, dok se novi singl ovaj put spremao u Šestici, usprkos Lesićevim ambicijama s jedne i raspoloženju mogućih aktera s druge strane – pri čemu, dakle, članovi Šarla Akrobate, Idola i Električnog orgazma nisu pokazivali previše volje za nekakvo zajedničko izdanje – ploča koja se rađala nije trpela utilitarističku kombinatoriku: morala je imati glavu i rep. Čvrstu kičmu.

Na diskografe se najčešće gleda(lo) kao na puke trgovce zvukom, ali ako se ičega iz moje beogradske priče sećam sa sigurnošću to je brza odluka da se na jednoj longplay ploči, umesto (ili pored) pojedinačnih singlova, predstave tri srodna benda čiji su snimci bili upravo u procesu stvaranja; odluka s kojom se ipak spremno složio poslovni producent. Kad se sve sabralo bilo je jasno da je spomenuta trojka, koliko god isticali međusobnu različitost i početnu netrpeljivost (Mladen, Koja i VD slovili su kao najbolji muzičari pa su se tako i držali), proizvedena praktično istovremeno, po istoj matrici novog zvuka i muzičkog svetonazora, zaslužila naziv barjaktara beogradske alternativne scene. Bili su neka vrst odgovora na nabujalu struju zagrebačkog novotalasnog trija – Azre, Filma i Haustora.

BONUS VIDEO:

ESPRESO TVITER: Ivan Ivanović

(Espreso.co.rs/XXZ)