UHVATILA ME JE KONTROLA U BEČU: Zbog onog što je usledilo zavoleo sam Austriju, iako me je koštalo 103 EVRA!

Nemam odgovor koji vuče svoju snagu iz logike, samo onaj koji se napaja na pojilu intuicije: isto onako kako znaš da si najebao ako usred noći sretneš medveda u šumi.

Kod ovih ljudi nema milosti. Oni rade svoj posao, posao im je svetinja, i tu nema "brate, kume, neću više, oprosti mi, oprosti, majke mi...) Nema.

Vadim ja 100 evra, zovem kolegu da mi da 3 evra sitno (jer nemam sitno, sećate se?)

Meni crna roletna pred očima, a on mi piše po nekom papiriću.

- Evo, gospodine, sa ovim papirom možete da se vozite u jednom pravcu - pruža mi papir.

- Hvala - kaže mu slomljen čovek.

Izlazim na bečko svetlo, i doživljavam katarzu u tom trenutku. Lakši za 103 evra, bogatiji sam za jednu vožnju i jedno saznanje.

Saznanje o tome kako Beč, sa isto onoliko ljudi (i skoro isto toliko Srba i ostalih Balkanaca) funkcioniše tako savršeno.

Jednostavno je, ako razmislite: U Beču nema zajebancije. Ako nešto zajebeš, platićeš.

Nema šverca. Nema jajarenja. Nema zajebancije.

Zato su im ulice čiste. Zato im je gradski budžet pun. Zato su im tramvaji čisti. Zato niko ne pljuje po ulici. Zato nema motori koji u po bela dana po centru jure 120 na sat.

Zato je tamo milina živeti. Jer su ljudi disciplinovani. A nisu se rodili takvi. Naučeni su da budu disciplinovani. Dogovorili su se da naprave neka pravila, i sada se ta pravila poštuju. Tačka.

Zato su nama ulice pune opljuvaka, smeće pliva po svakom gradu u Srbiji, i davimo se u sopstvenom urinu. Jer ljudi nisu disciplinovani.

U Beču sam naučio, po povoljnoj ceni od 103 evra: Vreme je da nas neko disciplinuje.

Biće tako bolje, za sve nas."

Šta vi mislite o iskustvu ovog čoveka? Napišite nam u komentarima.

(P. M.)