ONI SU JEDINA NADA SELA KOJE NESTAJE! Milica se udala u srpskoj enklavi na Kosovu, ŽELE JOŠ DECE, a ona ne može da dobije naše državljanstvo! Srbijo, da li te je sramota dok ovo čitaš?

- U uslovima u kakvima mi živimo, normalan čovek ne bi izdržao ni dan! Ovde nas prezimi desetoro, a prosečna starost povratnika u selo je od 70 do 80 godina. Supruga i ja smo najmlađi u selu i imamo dvoje male dece, koji su ovde sami samcijati. Problem je što nemamo s kim da se družimo, dani su isti, ili sve teži od prethodnih...

Ovako za Espreso počinje priču Branimir Gligorijević, iz srpskog enklave nadomak Prizrena, sela Novake koje se polako gasi. Ako oni odu, jedno je sigurno - Srba ovde više neće biti.

I dok ljudi u Gračanici, Mitrovici imaju maltene normalan život, Branimir s mladom suprugom Milicom i dvoje male dece snalazi se kako zna i ume.

Najveći problem je škola koja ovde, kao i sve drugo - više ne radi. Na vrata osnovne škole "Vuk Karadžić" odavno je stavljen katanac, a pitanje je gde će maleni Gligorijevići ići u školu..

- Sin Matija mi je imao probleme sa govorom jer nije imao vršnjake da s njima priča. I uprkos gomili igračaka detinjstvo mu je teško jer nema sa kim da se igra.

- Kad bude došlo vreme da krene u školu, a to je uskoro, moraćemo da ga upišemo u školu u Brezovici. Ona je od sela udaljena 60 kilometara, ali je to ujedno najbezbednije mesto u okrugu.

Obraćali su se i kancelariji za Kosovo i Metohiju, koja za ljude iz ove enklave nisu imali sluha.

- Do skoro nismo imali ni predškolsko. Sad je vrtić otvoren u Prizrenu zahvaljujući vladiki Teodosiju. Da nije njega, ne bismo imali ni to... o tom problemu pisali smo kancelariji za Kosovo i Metohiju, ali uzalud. Dok smo se još nadali da će se ovde nešto uraditi, u selu je bilo šestoro dece. Kad je video kakva je situacija zet se spakovao i sa četvoro dece otišao odavde. Da su nam barem predškolsko otvorili, sad bi se u selu čula dečija graja, bilo bi ih šestoro! Ovako, moji klinci su sami.

Milica, Branimirova supruga je na usamljenički život pristala zbog ljubavi.

- Nije ni njoj lako. Ni ona nema s kim da popije kafu, a najmlađa žena u selu ima više od 60 godina - kaže Branimir i dodaje da iako je pristala na sve to, i iz Podgorice došla u ovu enklavu da živi, ona nema dokumenta jer se država Srbija oglušila o njene molbe!

- Mučimo se godinama da dobije srpsko državljanstvo. Pre godinu dana sam predao i uplatio i i dalje čekam, barem odgovor. Da znam može, ili ne može. Zbog toga što nema državljanstvo mnogo puta smo nailazili na zid.

- Ne može normalno kod lekara, teže nam je bilo kad smo dobili decu, da ih prijavimo, sve je komplikovanije. Nije mi jasno, kažu da nema dovoljno Srba u enklavama. Ona je ovde došla kao državljanka Crne Gore, želi srpsko državljanstvo, želi da živi ovde, da rađa još dece, a naša država joj to ne da!

Iako im ovo otežava život koji pokušavaju da dovedu u normalu, Branimir nije besan. Svestan je da srpska vlast nema više tolikog uticaja, snage niti zainteresovanosti za jug Kosova.

- Ovde je Srbija nemoćna. Jednostavno je. Jer da ima, zar joj ne bi dali državljanstvo. Zar ne bi dali sve od sebe da se broj Srba ovde poveća? Političari, i svi moraju postati svesni onoga što sam i sam shvatio. U ovom selu, upravo ovde - mi završavamo priču. Ako se za 18 godina niko više nije vratio, a mladim ljudima koji žele da ostanu ne pomažu nikako, šta onda očekivati? Kako se onda čuditi kad za koju godinu ovo selo potpuno nestane?

- Niko nas na silu ne drži ovde, ali mi želimo da ostanemo. Borimo se i jedino što nam treba je državljanstvo za Milicu, a za ostalo ćemo se snaći sami. Moram priznati, imao sam sreće što sam nju pronašao. Znala je sve i pristala da dođe, da se uda, a devojke koje su to odavde nisu na to ni pomišljale! Ima razumevanja za sve, a živela bi i na kamenu sa mnom. Hoće Milica i da rađa, da bude tu...Ne treba nam nikakva pomoć, nikakva socijala. Samo pravo da živimo ovde zajedno kao državljani Srbije.

Na kraj razgovora stavio je tačku s nekoliko jakih rečenica. Iako je do sad imao sve razloge da ode, ima nameru da nastavi svoju i Miličinu bitku, zarad budućnosti njihove dece.

Za mene, šta god bilo, Kosovo će uvek biti Srbija. Tako će za mene biti dok sam živ. Znamo da je situcija teška, ali nisu ga priznali ni mnogo veći velikani pa to ne treba da se uradi ni sad. Najvažnije je da nas Srbe niko ne dira, da možemo da funcionišemo, da nas ne napadaju...imali smo krađe, pljačke, a policija nikad nije reagovala. Jedino što tražimo je mir, i pravo na život...

O golgoti usamljeničkog života govorio je Branimir uz osmeh. Od voljenog sela ne odustaje, dokle god ga neko silom ne natera.

Da je više ljudi poput ovog mladog para, srpskim selima na jugu Kosova ne bi pretila izumiranja.

I uprkos tome, država Srbija im staje na put. Jedan papir koči ih ka srećnom životu.

Da li je i vas stid zbog sramote koju doživljava ova porodica, u ime naše države, naših političara, svih nas?

Bonus video: