NOĆIMA SAM SANJAO BISTRICU, MORAO SAM DA SE VRATIM I ODAVDE ŽIV NE IDEM! U Prizrenu danas ima samo 12 Srba, a Siniša je jedan od njih! (FOTO)

Srpski narod iz Prizrena odavno je otišao. U strahu, bez osvrtanja.

Povratnika u ovaj carski grad veoma je malo.

Premalo, reklo bi se.

Godine 1999. godine Prizren je "očišćen" od Srba. Do tada je u ovom drevnom gradu živelo 12.000 Srba, a danas ih ovde ima samo - 12.

Jedan od povratnika je Siniša Cvetković, kog smo zatekli u crkvi Svetog Spasa, na putu ka prizrenskoj tvrđavi. Čovek koji danas čuva crkvu, za njega najveću svetinju i predstavlja je svim turistima koji ovde dođu, ispričao nam je kako je otišao, zašto se vratio u Prizren i zašto više nikada odavde nema nameru da ode.

Dan pogroma nad Srbima tog juna '99 urezan mu je u sećanje.

- Izbegli smo 17.juna. Dan ranije rekli su nam da se u sedam sati ujutru spakujemo, izađemo iz kuća, i jednostavno - odemo... Rekli su nam da sačuvamo žive glave, jer nam bezbednost više neće garantovati ni policija, ni KFOR, ni niko...

I tako i bi. U nekoliko torbi spakovane su dečije stvari, i ceo jedan život petočlane porodice...

- Skupljali smo najpre dečije stvari. Najstarija ćerka tad je bila drugi razred srednje škole, srednja osmi, a najmlađa četvrti razred. Spakovali smo što se poneti moglo, s našim najosnovnijim stvarima, spakovali u auto, i krenuli u kolonu. Neću zaboraviti, iz kolone pune vozila, pogledao sam ka mom domu, ka crkvi, i video vatru. Gorelo je. Sve su već opljačkali pa spalili. Znali smo da nazad - nema. Izbegli smo jer nismo više imali kud. Iz kolone sam se, znajući da dom više neću videti, pogledao ka njemu. Onda sam podigao glavu poviše, ka crkvi i prekrstio se. Znao sam da ću se vratiti. Verujte mi – za mene je jedan dan u Prizrenu kao za nekog 30 dana u Dubaiju! - priča Cvetković i dodaje da su mu od odlaska iz doma i voljenog grada još teže pale godine života u izbeglištvu.

- To mi je najteže palo... to izbeglištvo dugo više od 12 godina me je totalno uništilo...

- Više od 10 godina sanjao sam Prizren. Znao sam da ovde moram da se vratim. Sanjao sam moju reku Bistricu, Kaljaju, ceo moj voljeni Prizren. Ovde sam odrastao, i najlepše dane u životu koje rečima ne mogu opisati, proveo sam upravo ovde - kaže Siniša.

Seća se dobro nove nade koja ga je, kako kaže, vratila u život.

- Kada smo predali zahtev 2012. godine britanskoj ambasadi da nam se kuća ponovo izgradi, bio sam najsrećniji čovek na svetu. Preko crkve Svetog Spasa, i kancelarije za povratak smo predali papire, i kuća nam je ponovo sazidana. Zahvalan sam svima koji su nam omogućili da se vratimo na svoja ognjišta.

Cvetković je u jednome izričit.

- Ovaj grad neću napustiti više nikada, do kraja života...

Prvih dana po povratu u ljubljeni grad dobro se seća...

- Isprva je bilo škakljivo, ali se onda sve vratilo u normalu. Imam staro društvo, u njemu su i Albanci, Bošnjaci, Turci i Srbi i Romi.

Svestan je da je jedan od retkih povratnika jer su uslovi za život Srba ovde loši.

- Kuće su izgrađene, ali škole za pohađanje na srpskom jeziku nema. Šta da rade oni koji imaju decu? Kako da ih školuju? A tek posao...Posla nema ni za njihove, a kamoli za naše...zato se narod ni ne vraća, nema osnovne uslove za život. Jedini koji bi se vratili su penzioneri.

Sa komšijama Albancima danas nema nikakvih problema, kako nije imao ni pre rata...Seća se dobro da se niko nikome nije zamerio, da nije bila važna ni vera ni nacionalnost, već ono najpreče - da je čovek čovek, bez obzira na razlike.

- Problema ovde nisam imao ni pre rata, a nemam ih ni danas. Pre '99-te živeli smo u slozi...Pozdravljali smo se na turskom, albanskom, srpskom... Odjednom je nešto ušlo u narod, ta politika prokleta verovatno, i sa narodom se desilo to što se desilo - govori Cvetković, uz uzdah koji se sam otima iz grudi, kako onom koji govori tako i nama koji upijamo reči jednog povratnika.

Inače, Cvetkovići su jedini Srbi u ovom drevnom gradu koji se bave filigranstvom i uglavnom od toga on i supruga žive. Osim toga, dane provodi u crkvi, gde je pronašao svoj spokoj.

- Ova crkva skrnavljena je 2004. godine kad se ja još nisam vratio. Kad sam došao, imao sam i šta da vidim.

- Kad smo došli bila je puna đubreta, žena i ja smo je mesec i po dana čistili, a sad je održavam kao svetinju - rekao nam je leđa okrenuvši samo na kratko - da bi dočekao nove goste.

Bonus video: