AKO ONI ODU, SRBI SE OVDE VIŠE NIKAD NEĆE VRATITI: U srpskom selu Novake kod Prizrena zatekli smo samo dva Mohikanca, a priča o ovom mestu TERA SUZE NA OČI (FOTO)

Ako odavde Srbi još jednom odu, više se nikad neće vratiti.

Ova rečenica poput sečiva se urezuje u sećanje. I boli.

Ne može da ne boli svakog rodoljuba. Ne može da ne boli kad se njome govori o nekada najmnogoljudnijem srpskom selu kraj Prizrena, selu Novake.

Ne možete da ne osećate duševni bol kad ovde s dolaskom usred leta zateknete samo – dvojicu mohikanaca.

Sva tuga i jad počinju već s makademskim putem koji vodi ka selu. Već obrastao granjem, ovaj put prepun rupa deluje da vodi na nekakvo skriveno mesto.

Sa svakom rupom, i udarcem točka u nju, istina se javlja tu pred očima.

Srpstvo je ovde odavno razoreno.

Nema ga. Te kobne ’99-te su ga totalno uništili. Razarali su duše naroda i 2004-te, a ona je već napaćenoj sirotinji, čini se, još teže pala od samog rata.

Narod su proterali, strah u kosti uterali.

Nekada je ovo selo brojalo oko 500 ljudi. Već posle 1999. godine smanjilo se za pet puta, a ovde sada jedva da prezimi 10 ljudi.

S kućnog praga na selo motri Spasa Andrijević, službenik opštinske kancelarije za zajednice i povratak u Prizren.

Uvek rad za razgovor, o sada već zaboravljenom selu govori sa setom u očima. On i Branimir Gligorijević tu su da pomognu svojim malobrojnim komšijama Srbima, da motre na napuštene domove svojih zemljaka.

Obreli su se kao povratnici jer život van svog sela – nikako nisu mogli da zamisle.

Dok šutira kamenčiće, Spasa pogleda pa spušta glavu s razorenih kuća svojih prijatelja. O svakoj familiji, svakom domu, svakom vandalizmu zna sve, jer se trudio da ih sve na okupu sačuva.

Još mu je teže čini se, dok gleda urezano UČK-a na zidovima razorenih srpskih domova.

Nije im bilo dovoljno što su harali. Nije ih zadovoljio ni plamen koji je domove čitavih porodica pretvorio u gole zidove i pepeo. Morali su da ostave svoj pečat. Da se zna da su oni....

Dok smo hodali kroz prazno selo, nije moglo da se ne primeti.

Dečije graje i zaboravljenih igračaka u dvorištima ovde - nema. Mališana ima samo kod Gligorijevića, koji su mlada nada ovog sela.

Inače, sve je pustoš, tuga, čemer i jad.

Ni utabanih staza više nema, jer njima osim šake ljudi ovud odavno niko ne prolazi. Sve je obraslo, a pogledi na kuće koje zvrje prazne nešto je ovde najstrašnije.

Kažu ovde, bilo je oko 20-tak povratnika, i to mahom starih. Kako neko umre od staraca, nije imao ko da ih sahranjuje, pa su umesto porodice to radili susedi iz Novaka.

I dok razgovaramo o tužnoj sudbini koja je zadesila ovo selo, vrata jedne kuće su odškrinuta. Unutra je, za ove ljude, već dobro poznati scenario. U kući u kojoj niko ne živi jedan je kauč, i hrpa stakla od razbijenog prozora.

Kuća je kamenovana, a staklo je poput duše izbeglog naroda - slomljeno u paramparčad.

Svaka kuća ima svoju priču.

- Ovde imate svašta da slikate, ali ništa lepo! Samo ružno... – sa tugom govori Cvetković, gledajući u razorene domove, složene poput puzli.

Najtužniji je ovde pogled na školu.

Pre 1999. godine imala je više od stotinu đaka. U nju se posle nekoliko godina vratio znatno manji broj, a danas je ona - potpuno pusta.

Dva katanca nemo je štite od vandala. Graje nema, a ruševina pored samo je opomena u šta se i ona može pretvoriti.

Ovo selo danas nema ni školu, ni bolnicu, ni poštu, pa ni prodavnicu. Tako povratnici, čiji se broj smanjuje iz godine u godinu rapidno smanjuje žive potpuno odsečeni od sveta. I oni koji su 2003. vratili iz godine u godinu, jedan po jedan su odlazili, što zbog straha, što zbog teške ekonomske situacije i loše perspektive za mlade.

Kažu, Srbe na Kosovu niko ne dira.

Srušeni domovi, a s njima i snovi čitavih generacija svedoci su suprotnog.

Kako nas uopšte čudi što ljudi prodaju imanja, očevine i dedovine i trbuhom za kruhom hrle ka centralnoj Srbiji?

Kako smo se drznuli, pitam se posle prizora koje smo videli, da se pitamo zašto mladi u povratku u selo ne razmišljaju?

Za pitanja, dok vam noga ovde ne kroči, mesta nema.

Ostaje samo ona najteža činjenica – ako se ovako nastavi – Srbi se ovde zaista više nikada neće vratiti!

Bonus video: