MILOŠ CRNJANSKI JE GLEDAO SMRTI U OČI, A ONDA SE DESILO ČUDO: Najslavniji DVOBOJ koji je POKRENULA kafanska SVAĐA

Na jednoj strani veliko ime srpske i jugoslovenske književnosti, a na drugoj svetski pionir u ratnom i civilnom vazduhoplovstvu. U pitanju je dvoboj između Miloša Crnjanskog i Tadije Sondermajera.

Priču je verodostojno preneo Petar Nedeljković, stručnjak koji radi u u Muzeju vazduhoplovstva.

Prva iskra zapaljena je na sastanku u Nacionalnom aero klubu, 1926. godine. U tom trenutku Miloš Crnjanski je uređivao časopis "Naša krila", a ostao je upamćen kao čovek koji je to dobro radio. Istina, bio je čovek preke naravi, pa je često imao probleme u komunikaciji.

Sa druge strane, sedela je grupa vazduhoplovnih oficira, kao i heroj Prvog svetskog rata Tadija Sondermajer, veteran sa tri pobede i ranama posle jedne od bitaka na Zapadnom frontu. Izbila je svađa oko ideje čije avione treba da kupi Nacionalni avio-klub. Tadašnji vazduhoplovni general Dušan Simović predlagao je da naša država uzme avione od Francuske, budući da je načelni dogovor bio da letelice uzimamo od saveznika iz tek okončanog rata, dok je Crnjanski tvrdio da su nemački avioni znatno bolji. Došlo je do burne rasprave. Valja podsetiti da je Crnjanski okončao Prvi svetski rat u austrougarskoj uniformi, sa činom feldvebela, dakle nižeg oficira, dok su nasuprot njega sedeli sve sami veterani sa Solunskog fronta, čije su rane i sećanja bili još sasvim sveži. Ideja da 1926. godine neko kupuje nemačke vojne avione bila je nešto za šta oni nisu hteli ni da čuju.

Sondermajer je prvi čovek koji je rešio da preleti distancu od Pariza do Bombaja. Na taj način je pokazao osnovanom ideju da bude stvoren nacionalni avioprevoznik, a od novca koji je prikupio za taj let osnovao je fond iz kojeg je prvobitno finansiran "Aeroput".

Nezgodna i vatrena priroda Miloša Crnjanskog nagnala ga je da Sondermajera nazove pogrdnim rečima, da bi u naletu besa izazvao čak petoricu suprotstavljenih na dvoboj. Četiri oficira su "glatko" odbila ideju da se ovako obračunaju, jer je, pored ostalog, svim oficirima bilo zabranjeno da učestvuju u duelima i dvobojima. Bela rukavica bačena u lice bilo je nešto što Tadija Sondermajer nije mogao da odbije. Budući da su te godine na teritoriji Srbije bili zabranjeni dvoboji, rivali su morali da izaberu posebno mesto na kojem će se obračunati.

Rešenje su pronašli u činjenici da su u Vojvodini i dalje važili neki austrougarski zakoni i da dvoboj nije bio izričito zabranjen. Zato je doneta odluka da se obračunaju u Vršcu, ispred poznate kule. Iako silno suprotstavljeni, Crnjanski i Sondermajer dogovaraju se da, ukoliko neki od njih dvojice pogine, stradanje prijave kao nesreću u lovu.

Miloš Crnjanski u Vršac stiže 25. septembra uveče, s obzirom na to da je dvoboj bio zakazan dan kasnije. Odseo je u Hotelu "Srbija" koji i danas postoji. Ostalo je zabeleženo da su pištolje za dvoboj obezbedili od porodice Dunđerski, koji su imali posebno, starinsko oružje namenjeno dvobojima.

U jutarnjim časovima stali su na poljanu ispred kule, i obračun je mogao da počne.

Prvi je pucao Crnjanski i promašio je. Zatim je došao red na Tadiju Sondermajera. Podigao je oružje, "imao suparnika na nišanu", ali je posle nekoliko sekundi spustio oružje i na francuskom rekao: "Odustajem". Zatim je podigao pištolj uvis i opalio metak, kako bi bilo jasno da je bio napunjen.

To je izazvalo buran piščev revolt, zaprepašćenje se pretvorilo u bes, vikao je na rivala tražeći od njega da puca. Prošle su mnoge godine od tog događaja, a pisac je, sećajući se tog septembra 1926. godine, priznao kako je "u Sondermajeru bilo nečeg viteškog".

Da je poginuo Crnjanski, nikada ne bi bile napisane "Seobe". Sa druge strane, da je poginuo Tadija Sondermajer, nikada ne bi bila stvorena prva nacionalna avio-kompanija "Aeroput", niti bi bio održan prvi transkontinentalni let, koji je upravo Sondermajer upriličio od Pariza do Bombaja.

(Espreso)