nastavak avanture
BIBLIOTEKAR JE ISCELITELJ DUŠE, ISCELIĆU SRPSKI NAROD KNJIGAMA: Viktor Lazić otkriva BLAGA ADLIGATA (2. deo)
Bibliotekar je, zapravo, isceljitelj duše, a to je onda svakako jedno od najznačajnijih zanimanja koje mogu da zamislim
Događalo se da zbog knjiga provedem nedelje u udaljenim manastirima, da ostajem bez novca, primoran da noćim na ulici. Bezbrojne su avanture u koje sam upada samo zbog knjiga. U Muzeju knjige i putovanja mogu se videti knjige od pirinča, koje se u slučaju gladi mogu pretvoriti u kašu i – pojesti. Ima i sasvim nejestivih knjiga, kao što su one napravljene od slonovog izmeta! Zamislite, Tajlanđani sakupljaju izmet slonova, koji su kod njih domaće životinje, i pošto u njemu ima mnogo celuloze, od toga prave svoje knjige. Postoje molitvenici i poezija objavljivana na lepezama, tako da se čitaoci tim neobičnim knjigama mogu ohladiti tokom vrelih dana! Kod nas se mogu videti i knjige ispisane na palminom i bananinom lišću, na pergamentu, na koži jagnjećeg fetusa (nerođeno jagnje iz materice), na štapićima od bambusa ili tablicama od tikovog drveta...
Postoji čak knjiga čije korice su najverovatnije od ljudskih kostiju! U njoj je zapisana magija plemena Batak sa Sumatre, nekadašnjih ljudoždera, odakle sam inače morao da bežim glavom bez obzira, jer su mi organizovali iznenadno venčanje sa lokalnom lepoticom - priča Viktor Lazić, književnik i advokat, doktorand kineskog prava, poliglota, naučni i stručni prevodilac za engleski jezik sa licencom turističkog vodiča, filatelista i numizmatičar, teosnivač i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat", kao i Muzeja srpske književnosti, Muzeja knjige i putovanja i Biblioteke Lazić koje posluju u okviru Udruženja. Član je Udruženja književnika Srbije, pa nastavlja priču o svojim bajkovitim putešestvijama:
NE PROPUSTITE
- U Adligatu se nalaze i povelje koje su lično potpisali Napoleon I, Luj XIV, beleška Tomasa Edisona ali i pismo-naredba Hajduk Veljka Petrovića, originalno oružje kojim smo ubijali Turke tokom Prvog srpskog ustanka i, čak, sablja jednog od Karađorđevih vojvoda. Tu su i izvanredna pisma Nikole Tesle, Save Šumanovića, Miloša Crnjanskog, kralja Milana, 1700 dokumenata iz zaostavštine Uroša Predića, nameštaj iz dvora Obrenovića, legat Pavla Vuisića... Čudesan svet srpskog i svetskog kulturnog blaga.
Postoji li u Adligatovoj zbirci i neka koja je, iz bilo kog razloga - zabranjena?
- Adligat formira posebnu zbirku – celinu zabranjenih knjiga. Takvih je, nažalost, u istoriji sveta a i Srbije, bilo mnogo. Od srpskih knjiga čije „rasturanje“ je zabranila Austrija (imamo i prvu srpsku zabranjenu knjigu), pa sve do knjiga Milovana Đilasa, Dragoslava Mihailovića, Slobodana Jovanovića, Ivana Ivanovića, Dragoljuba Jovanovića i čitave plejade iuzetno važnih pisaca i značajnih dela koja su u nekom periodu bila zabranjena, konfiskovana i uništavana. Naročito smo ponosni što se u Adligatu nalazi originalni primerak „Turpitude“ Marka Ristića i to sa njegovom posvetom. To delo je uništeno odmah po njegovom štampanju, ali je kod Ristića ostalo desetak autorskih primeraka koje je uspeo da uzme iz štamparije.
Neko bi mogao reći kako je biti bibliotekar dosadno zanimanje, ali vi ste uspeli da to demantujete. Da li se vi uopšte osećate kao neka vrsta bibliotekara ili je to u ovom slučaju premala "funkcija"?
- Kako može biti dosadno svakodnevno otkrivanje čudesa srpske i svetske istorije i kulture i celokupnog opsega ljudskog postojanja koje obuhvataju knjige? Ramzes II podigao je u Tebi 1250. godine p.n.e biblioteku koja je imala 20.000 papirusnih svitaka i na pročelju, na ulaznim vratima, pisalo je: „Medica animae ossicina“, tj. biblioteka - ledžbenica duše. Dakle, bibliotekar je, zapravo, isceljitelj duše, a to je onda svakako jedno od najznačajnijih zanimanja koje mogu da zamislim. Najveća funkcija koja postoji, onda bi bila „bibliotekar (isceljitelj) srpskog naroda“, i ako zaslužim tu vrstu zvanja, svakako ne čeznem ni za jednom drugom funkcijom.
Vi ste celokupnu svoju porodičnu kuću, i mnogo šire, stavili u službu Adligatove kolekcije. Kako je vaša porodica reagovala na to?
- U početku se porodica protivila tolikom projektu. Dajete sve što imate da biste dobili – tapšanje po ramenu, koje vam zapravo nije potrebno. A to „sve“ što dajete nije malo: to je kuća od više od hiljadu kvadratnih metara, to su ogromni mesečni prihodi od izdavanja tog prostora kojih se lišavate i ogromni mesečni prihodi koje dajete da bi ceo taj sistem funkcionisao. Još uvek se više od 95 odsto celokupnog Adligata finansira novcem moje porodice.
Verujem da mi, pored verovatno Ceptera koji to radi na drugačiji način, u celoj našoj zemlji pojedinačno najviše ulažemo u kulturu. Naravno da to nije bila laka odluka i da to nije bila nagla odluka. Kada sam se posle studija u potpunosti posvetio ovom projektu umesto advokaturi (kojom se i danas bavim), ta odluka je bila još teža, jer je bila velika neizvenost kako ću uopšte uspeti da opstanem i preživim sa tako suludo filantropskim idejama i aktivnostima, dok se istovremeno odričem ne samo porodičnog bogatstva, nego i velike karijere i prihoda koji su me čekali na drugoj strani. Naravno da ulazak u toliki rizik roditelji i drugi bliži rođaci nisu mogli ravnodušno da posmatraju.
Bilo je više pokušaja da se „naučim pameti“, pa sam čak morao da se iselim iz porodičnog doma i četiri godine sam ceo projekat samostalno finansirao, ili bolje reći nisam ga finansirao, pošto sredstava uopšte nije bilo. Ceo Adligat je živeo na hlebu i vodi, sa pedesetak ili, kada je naročito blagorodan period, stotinak evra mesečno! To je sve već davna istorija; vremenom su stvari došle na svoje mesto, između ostalog i usled velike podrške mojih roditelja i mnogobrojnih prijatelja od kojih su mnogi sada osnivači Adligata, ali i dalje ima teških trenutaka.
Kako žene reaguju kad im kažete da vam je "gajba" prepuna knjiga kojima je potrebno neprestano staranje, maženje i paženje?
- Potrebno im je i čitanje. A to je, čini mi se, ipak najteže. Sve oko mene je u knjigama, od mog rođenja, i tako će biti do moje smrti, a verovatno i posle nje. Knjige su moja sudbina. Bilo koja žena koja se zatekla u mojoj blizini više od sat vremena, bila je uposlena u čišćenju, prenošenju, popisivanju ili čitanju knjiga. Nekada su devojke bivale zaprepašćene kada bi zatekle više od pola moje kuhinje, dnevne sobe, pa čak i kreveta zatrpanih knjigama, ali sada već svi znaju čime se bave, pa je sve manje neprijatnih iznenađenja.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso.co.rs)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
