Srpkinja kojoj je Kurd iz Turske oteo decu: Vučiću, pomozi mi, hoću svoje bebice nazad! (VIDEO)

Napad u hotelu

Odsela je u Hiltonu jer u tom trenutku je to bio jedini hotel koji je njoj mogao da pruži obezbeđenje. U hotelu je ispričala svoju situaciju, videla se sa njihovim obezbeđenjem, oni su je stavili kao inkognito osobu. Šef obezbeđenja hotela će biti tu uz nju u momentu primopredaje dece u 17 časova i da ona ne treba da brine. Međutim, dece nema do 17:20. Zvala je telefonsku podršku iz Ankare da prijavi da joj dece nema, a oni su joj rekli da još malo sačeka. U 17:20 su se pojavila četiri policajca u civilu, sa pištoljima. Jedan od njih joj je zapretio na turskom da ide, da nema teoretske šanse da ona vidi svoju decu i da iako bude htela da ih vidi, da će to biti samo na dva sata. Slavica je pitala da se predstave i rekla da ona ima dokumenta validna, da obe države znaju da ona dolazi i da ima sva prava da vidi svoju decu. Rekao joj je da dokumenta iz Srbije tamo ne važe. Kada je ona pokazala da su to dokumenta i iz Turske, on se smirio, pozvao nekog telefonom, fotografisao rešenje. Za to vreme Slavica paralelno razgovara sa Ljiljanom Belojević iz naše ambasade u Ankari, koja joj kaže da je nemoćna da išta uradi i da samo može da pozove policajku koja je bila na suđenju u Mersinu. Slavica joj odgovara da je svakako trebalo nju da pozovu i da se pita zašto policajka inače nije tu da joj pruži podršku, makar oko prevoda sa turskog.

Oko 17:45 Ejup ulazi sa decom, ona se tresla, što od straha što od uzbuđenja. Još 45 minuta je izgubila da bi potpisala nekakav zapisnik policije i da bi je fotografisali. Njen bivši muž u tom momentu skače na nju i upućuje joj pogrdne reči na srpskom, na šta policajac traži od jedne od devojčica da prevede šta on to govori. Policajac ga je sprečio da nasrne na Slavicu i odgurnuo ga da sedne. Naše ministarstvo je komentarisalo taj incident. Ambasador Dragan Momčilović iz MIP-a je rekao da su oni kao ministarstvo tražili od Turske da zaštite Slavicu, što su oni na kraju i učinili, uprkos verbalnim pretnjama.

Susret sa decom i poziv iz - Sirije?

Konačno, Slavica je sa svojom decom. Susret je bio veoma emotivan, ono što je nju potreslo kao majku je što su deca bila strašno zapuštena, higijenski i zdravstveno, uplašena od tate. Deca su bila prljava, Slavica kaže da su jezivo mirisali, imali prljavu kosu, gladna, čupava, znojava, željna svega. Tarik od pet godina je bio u modricama. Nije bilo doktora u hotelu da pogleda modrice, pa je Slavica sve to fotografisala. Majka je u hotelskoj sobi fotografisala i snimala svoj decu, u nadi da će to biti dokaz na sudu, gde joj je Tarik rekao da ga brat i sestra po ocu tuku i dave po vratu u kući u kojoj živi, da ga štipaju i udaraju. Takođe, da maćeha traži da je zovu mama i da ih ona ucenjuje da im neće dati ni vodu ako je ne zovu mama. Takođe, ćerke svedoče da ne smeju da pričaju srpski sa bratom u toj kući. Ćerke su pričale i da nigde ne smeju da izlaze iz kuće, da ih je otac ucenjivao nespavanjem i glađu ukoliko ne kažu majci da ne žele više da žive sa njom. Čak ih je primorao da snime video u kojem jedna ćerka izjavljuje da želi da postane prava muslimanka i da otkrije pravi put Alaha. Devojčice su svedočile i da su protiv svoje volje govorile pogrdno o majci, ali da žele nazad u Srbiju, da žive sa majkom, jer u Turskoj nemaju osnovne uslove za život i da im je sve zabranjeno.

Slavica kaže da su deca u hotelskoj sobi samo tražila da se kupaju, da peru kosu, da su neprestalo jela, željna svega. Rekla je svojoj deci rekla da kopa rukama i nogama da ih vrati, da nema vrata na koja neće zakucati do joj se ne otvore, da dok diše ima da se bori da ih vrati. Uporna sam i ja ću svoju decu vratiti, kad tad, tvrdi Slavica. Slavica je sve vreme upozoravala naše vlasti da će Ejup učiniti sve, kad vidi presudu, da ona ne vidi svoju decu. Ona je poslala nebrojeno dopisa ambasadi da se deca hitno izmeste od oca, jer će ih on odvesti negde. A to se i dogodilo. 23. jula uveče Slavicu zove mlađa ćerka Esma i plačući kaže da se one nalaze u Siriji. Međutim, veza se brzo prekida. Slavica piše zahtev MIP-u za hitno postupanje u kome moli da se o tome obaveste svi organi u Turskoj i da se izda poternica za Ejupom i da se deca njoj hitno vrate.

Ona dobija uveravanja od MIP-a da će Turska učiniti sve da locira decu. Od tada, Slavica nema nikakvih vesti o tome gde se nalaze deca. Dva dana kasnije, dobija poziv od dece da su u Iranu. Pitala je kako su došli do Sirije, jer je između Sirije i Irana – Irak. Dete je reklo da su osam sati putovali autobusom, pa da su peške išli po planini, pa da su spavali u šatoru. Takođe u tom razgovoru Slavica čuje kako Ejup suflira ćerki šta da kaže majci preko telefona, te tako devojčica moli majku da potpiše papir kojim se odriče starateljstva nad decom, jer će tada tata njih vratiti u Mersin, a mama će moći da dolazi da ih viđa. Slavica i dalje ne zna da li su deca u Iranu, Siriji ili Turskoj. Iz MIP-a joj je rečeno da su deca kod neke babe u nekom selu. Slavica zahteva da joj se kaže u kom selu kod koje babe, ali ne dobija zvanično informaciju. Njegova familija joj telefonom govori da ne znaju gde su deca, da ih ona zaboravi, da ih više nikada neće videti, da su u Siriji, Iranu, Iraku. Slavica sve vreme govori da zna da su svi u Turskoj.