Ovim pismom je Vuk Drašković zapušio usta Dobrici Ćosiću pre 25 godina!

Ne potcenjujte, Dobrice, te divne i pametne mlade ljude. Znaju više i vide dalje i od Vas i od mene. Znaju da u ratu, za koji ih i Vi mobilišete, ne bi ginuli ni za spas Srbije ni Srba izvan Srbije. Ginuli bi, pre svega, za jedan strah i za jednu ambiciju. Za strah od mira, jer bi u miru vlast prošlih ljudi i poredak neznanja i opšte hipokrizije morali brzo da propadnu. Ginuli bi i za ambiciju jednog čoveka da stvori Jugoslaviju po svom ukusu i po svojoj meri i da, kao novi državotvorac, uđe u istoriju.

Dedovi i očevi neka slušaju svoje unuke i sinove i Srbija će biti spašena, i beda pobeđena, i mržnja sahranjena, i rat će da prestane. Ni hrvatskoj omladini se ne gine. I tamošnju decu su zlom otrovali ili nasilno mobilisali prošli ljudi iz prošlog vremena. I tamo jedna ludačka i primitivna vlast strepi od mira. I tamo su na sceni bolesne ambicije i suženi umovi.

Ko bi ratovao kad bi oni koji ginu bacili oružje? Na bojnom polju ih, sigurno, ne bi odmenili oni koji su rat režirali.

Jedno, kao pisci, obojica moramo da znamo. Naše knjige nas nikada neće amnestirati od krivice za ono šta smo činili, a nismo smeli da činimo, i za ono što nismo činili, a morali smo da činimo.

(Espreso.co.rs / Nedeljnik)