NEMAMO NI ZA HLEB, SLUŽIMO PO KUĆAMA: Potomci srpskog junaka s Kosova žive u BEDI i bore se za GOLI ŽIVOT (FOTO)

"Nemamo nekad ni za hleb, teško mi je dete... Često zarijem glavu u jastuk i suze lijem zbog sudbine koja nas je snašla".

Ovim rečima za Espreso.co.rs Verica Martinović, snaja silovanog Đorđa Martinovića, počinje svoju tešku priču.

Priča o Đorđu Martinoviću kojeg su albanski teroristi 1. maja 1985. godine brutalno silovali staklenom flašom i nabijali na kolac, posle čega je usledio masovni egzodus Srba sa Kosova, odavno je ispričana.

Između ostalog, i na Espresu u sledećim tekstovima:

Đorđe je postao simbol srpskog stradanja na Kosovu, ali tek na parastosima ili nekim važnijim datumima svi ga se sete. Sjate se tako na njegov grob u Čitluku, nadomak Kragujevca, viđenije glave kako iz politike, tako i iz SPC, zapale sveću i odu.

Ipak iza njih ostaje gorka životna priča, a to je nebriga o sudbini potomaka koje je Đorđe ostavio za sobom.

Đorđe je imao tri sina i ćerku, a u životu danas ostala je samo ćerka Olgica, udato Vasić.

Sinovi i ćerke podarili su Đorđu brojnu unučad za koje je živeo, a ono što je zanimljivo je i to da su sva tri sina i dvojica najstarijih unuka svoj patriotizam dokazali učešćem u odbrani otadžbine prilikom NATO bombardovanja 1999. godine.

Sinovi Đorđa Martinovića, Dragan, Srećko i Gradimir, umirali su jedan za drugim vrlo brzo nakon smrti njihove majke Jagode.

"Stres i srce su učinili svoje. Nema više ni mog oca, niti stričeva", kaže nam Stevan Martinović.

On je jedan od unuka Đorđa Martinovića, koji jako teško živi danas, ali ne da da se to primeti.

"Borim se koliko mogu. Jedva smo se skućili ovde u Čitluku, a onda dođoše poplave i opet sve ispočetka. Sam sam morao da podižem nivo dvorišta kako bi se odbranili od naleta vode. Ni sam ne znam koliko sam kubika zemlje sam i s kolicima dovukao. Radim u jednoj privatnoj firmi za minimalac, majka prima socijalnu pomoć od 8.000 dinara. Tu i tamo obavim nekom fizičke poslove, iscepam drva, pokosim travu na groblju i tako dobijem dodatnih 1.000 dinara. Uskoro ću postati otac, vene su mi poiskakale na nogama, ali moram da se borim. Ja sam Martinović. Mi ne tražimo ništa, dovoljno nam je naše časno prezime", glasio je Stevanov odgovor na pitanje kako žive.

Stevana, njegovu trudnu suprugu i majku Vericu zatekli smo u trošnoj i nedovršenoj kući. Kuća je od poplava koje su ih zadesile (kao da im je malo nevolja na vrat palo) povukla vladu. Zidovi su vlažni, stolarija dotrajala kao da je i nema. Duva na sve strane, ali ono pravo srpsko domaćinstvo nisu zaboravili.

"Dete, kod nas kažu crna kafa, beli obraz. Mi jesmo siromašni. Često nemamo ni koru hleba, ali ugrizemo se za usne. Ipak, u ovoj kući nikada niko nije bio, a da nije dočekan s osmehom i s kafom. To je ono što imamo. I to nam je važno", kaže nam Verica.

Ona nam objašnjava da se pordoica Martinović mnogo puta obraćala za pomoć Crvenom krstu, opštini i svima do kojih je mogla da stigne, ali su im zatvarali vrata ispred nosa.

"Svi znaju ko smo, da smo od Martinovića, obećaju da će nam pomoći, ali ništa. U Crveni krst su stigli neki prozori, išla sam i molila da mi daju, da zatvorim rupe. Bili su polovni ali za nas odlični. I znate šta se s njima dogodilo?"

Šta?

"Dobio ih je čovek koji je lokalni bogataš i stavio ih je na svoju šupu. Toliko o tome".

Da li je neko pomagao porodicu Martinović?

"Ne, niko od zvaničnika. Dolazili su mnogi. Vuk Drašković je bio dosta puta s Đorđem, mitropolit Amfilohije je dolazio i na njegov grob, kao i mnogi svešteni velikodostojnici. Samo se jednom javila neka organizacija iz Amerike, ona nam je dala pomoć i niko više za sve ove godine. Sve što imamo sami smo stekli i živimo kako znamo i umemo", kažu nam Verica i Stevan.

Da li ste se obraćali državi, Kancelariji za KiM i Marku Đuriću?

"Obraćali smo se svima. Doduše, nikada nismo lično stigli do gospodina Đurića, ali nikad ništa", kaže Stevan Martinović i dodaje:

"Neka neka rade šta hoće. Navikli smo da nas guraju pod tepih, zabranjuju, ali mi se ne damo. Ostali smo isti oni složni kao što smo u našem Gnjilanu bili i drago mi je da se naša porodica i danas tako drži.

Deda je do kraja ostao dostojanstven, dobar čovek, koji je imao samo lepu reč za ljude. S ponosom čuvamo sećanje na njega. Čuvamo i mnogobrojne isečke iz štampe, kao i knjige o zločinu nad njim, sa izjavama političara, pisaca, lekara i medicinskih komisija, skupštinskim izveštajima, lažnim i istinitim svedočenjima. Čuvamo istinu i laži o njemu. Jer, naš deda je svojevrstan simbol srpskog stradanja", kaže nam Stevan.

U Republici Srbiji ne postoji nijedna ulica nazvana po Đorđu Martinoviću. Nijedna spomen-ploča s imenom ovog srpskog heroja. Njegovi potomci danas žive na ivici egzistencije. Nadamo se samo da će ovaj serijal tekstova trgnuti nekoga i da će se Srbija ovim ljudima, njegovoj kvri odužiti kada već to nije uspela Đorđu za života.

Pozivamo sve koji osete potrebu da pomognu ovoj porodici.

Bonus video: