ALBANCI SU ĐORĐA OSTAVILI NA NJIVI, GOLOG I RAZAPETOG KAO ISUS DA UMRE U MUKAMA: Jezivi i nikad objavljeni detalji slučaja koji je naterao Srbe da beže s Kosova (FOTO)

Prošlo je 33 godine od stravičnog zločina u Gnjilanu nad Đorđem Martinovićem, zločina koji je preokrenuo situaciju na Kosovu, zastrašio Srbe koji su od tada krenuli da beže sa svojih ognjišta.

Uputili smo se ka Kruševcu u dom potomaka Đorđa Martinovića Tamo smo zatekli njegovog unuka Stevana i snaju Vericu, koji su pristali na razgovor s nama jer žele, kako kažu, da svi čuju šta se zapravo dogodilo sa Đorđem i koliki je on u stvari heroj.

U skromnoj i trošnoj porodičnoj kući Martinovića Verica Martinović, supruga pokojnog Dragana sina Đorđa Martinovića podelila je s nama nikad objavljene detalje zločina koji je promenio sve na Kosovu, a u korist Albanaca.

Kako sama Verica tvrdi, ona je živi svedok svih muka kroz koje je prošao Đorđe Martinović, jer je bila uz njega u najgorim momentima.

"Bio je 1. maj 1985. godine, tog dana se održavao sabor na Novom Brdu, čitava porodica se spremila i krenula na taj skup. Znam da je bilo vreme da se posadi pasulj, Đorđe je o tome stalno mislio i zbog toga nije otišao na Brdo. Ja sam tad imala malu bebu, morala sam da ostanem kod kuće, jer mi je dete bilo malo. Rekla sam Đorđu da ću mu pomoći oko pasulja, na šta mi je on rekao: "Dobro, idem ja da odmorim malo, pa ćemo kasnije to obaviti". Nikad nije hteo da se bilo ko od njegove porodice muči i sve što je mogao obavljao je sam. Tako je i tad bilo. Dok sam uspavala bebu Đorđa već nije bilo, znala sam da je otišao da sadi pasulj. Sa sobom je poneo kesu, vodu i motiku".

Znači nije poneo sekiru, kako su pojedini albanski inspektori pokušali kasnije da ubace u zapisnik s uviđaja?

"Naravno da nije. Šta će njemu sekira za pasulj? Nju je iz našeg dvorišta uzeo jedan albanski inspektor, kao da iseče drvene kočeve, kako bi navodno obeležio mesto gde su Đorđa napali. Ja sam mu odmah rekla: "Šta će tebi sekira i kočevi? On je kočeve nosio kako bi dokazao da je Đorđe sam isekao kolac i sebe nabijao na njega. Ali ja to nisam dozvolila. Rekla sam tom Albancu da se ne pravi lud, da je on uzeo sekiru iz dvorišta naše kuće i odneo je. Tako se to i završilo".

Kako se desio taj zločin?

"Đorđe je kopao, a trojica Albanaca koje smo svi poznavali od ranije prišli su mu s leđa i rekli mu: "Merdita" (dobar dan na albanskom). Kad je Đorđe pokušao da se okrene da vidi ko je, čulo se samo: "Mbajeni atë!" (drži ga). Tad su ga dvojica Albanaca držala za ruke, a treći ga je omamio opijumom. Đorđe je pao, oni su ga skinuli golog i mučili. Jezivo je bilo. Krv je bila svuda kao kad se kolje svinja. Nikad tu scenu i lokvu krvi na njivi kad sam došla s policijom na uviđaj neću zaboraviti.

Kako je Đorđe preživeo?

"On je imao sreću što je čitavog života bio zdrav kao dren. Radio je pri vojsci i na svakom lekarskom pregledu imao je odlične rezultate, a uz to bio je i fizički jak čovek. Takve bolove bi retko ko podneo. To su mislila i ta trojica Albanaca. Ostavili su ga na njivi, golog, da u lokvi krvi umre... To su mislili. Ipak, Đorđe je nekako uspeo da dođe sebi, uspravi se i da se dovuče do Doma zdravlja koji je bio u blizini te njive. Ušao je go u bolnicu, sa staklenom flašom od pola litra do pola zabijenu u njegov čmar. Svi su se šokirali kad su ga videli".

Šta se onda dogodilo?

"Onda su me pozvali iz bolnice i rekli mi: "Budi jaka, Đorđe je nastradao". Otišla sam u Jarugu (mesto gde je bila njiva) s policijom. Bili su to albanski policajci i između sebe su stalno pričali na albanskom, ali nisu znali da i ja po koju razumem. Sve su ofrlje radili. Obeležili su mesto zločina prvo kamenom, a kasnije i onim kočićem. Tragovi Albanaca koji su pobegli bili su vidljivi. Otišli su preko deteline. Pratili smo ih sve do obližnjeg sela i jedne kuće. Otvorio nam je vrata gazda te kuće, Albanac. Poznavali smo se dobro, ali ne smem da mu otkrivam ime. Lagao je i govorio da je video tu trojicu kako se smeju i odlaze iz sela, a policajci i ako su bili jasno viđeni tragovi nisu želeli ni da uđu u kući i da pogledaju. Sve mi je bilo jasno".

Gde je za to vreme bio Đorđe?

"Niko nije znao, niti je hteo da nam kaže. Njegova žena Jagoda radila je u Državnoj bezbednosti i tek kada im je rekla: "Zapaliću vam SUP ako se mom Đorđu nešto desi". Tek onda su nam rekli da je u Prištini. Odmah smo se svi zaputili tamo. Tamo su ga primila dva albanska doktora i jedan srpski, međutim, albanski lekar ju je polomio, iako je srpski doktor tvrdio da flaša može da se izvadi. Srča od stakla mu je isekla sva creva, užasno je bilo. Tražili smo da ga prebace na VMA, međutim, odugovlačili su s prebacivanjem. Navodno, nije bilo helikoptera zbog vojne parade koja se tad održavala, pa su nam rekli da će morati kolima da ga prebace".

Znači, na VMA su ga spasili?

"Nije to sve. Mi smo svi krenuli autobusom za Beograd. S VMA smo dobili obaveštenje da je sve spremno za njegov prijem. U jednom momentu su na VMA shvatili da je prošlo mnogo vremena od onog kad je Đorđe trebalo da bude u Beogradu. Jagoda (supruga) je tražila da ide s njim i da mu limunom maže usta, ali lekari koji su ga prevozili nisu to dozvolili. Kasnije smo saznali da su Albanci koji su prevozili Đorđa iz Prištine ka Beogradu namerno stali pored puta i isključili aparate. Sedeli su mirno pored kola i čekali da Đorđe umre. Sva sreća, u tom trenutku pored njih prolazila je jedna koleginica koja je radila s Đorđem u Domu JNA (ime poznato redakciji). Ona je bila Makedonka, a putovala je s mužem Albancem. Stali su pored kola, mislili su da im je pukla guma i da im treba pomoć. Međutim, videli su Đorđa koji leži, bukvalno je umirao. Samo je govorio: "Vode! Vode!". Sve im je bilo jasno. Makedonka je zapretila osoblju, pozvala ih je da će biti odgovorni ako Đorđe umre i tek tada su ga odvezli na VMA".

Da li se tad završio pakao?

"Nije, mi smo brzo došli na VMA, bili smo uz njega, a onda nam je doktor ispričao kako je zatekao dvojicu ljudi kod Đorđa na intezivnoj nezi, koji su se nevešto predstavili kao inspektori iz Prištine. Dok se on okrenuo oni su nestali".

Hteli su da ga ubiju i na VMA?

"Najverovatnije. Ono što je sigurno je to da im nije bilo u interesu da Đorđe preživi".

Posle saopštenja i pisanja medija da su albanski teroristi napali Martinovića javnost je bila zgrožena, a katastrofalni uslovi u kojima Srbi žive u našoj južnoj pokrajini kojom vladaju Albanci, koji praktično imaju republiku unutar republike, preko noći dolaze u prvi plan.

Na scenu tad stupaju jugokomunistički političari, kojima je bilo stalo da po svaku cenu zataškaju ovaj slučaj i da Đorđa proglase za homoseksualca koji se sam povredio. Jer, valjalo je "bratstvo i jedinstvo na Kosovu održati".

Slučaj zataškavanja preuzima Stane Dolanc, u tom trenutku savezni sekretar unutrašnjih poslova i šef Kontra-obaveštajne služne (KOS), možda i najmoćniji čovek Jugoslavije nakon Titove smrti.

Prva zvanična poseta došla je u vidu njegovog pretpostavljenog, pukovnika Novaka Ivanovića, načelnika te ustanove. Ivanović od Martinovića zahteva da prizna da je sam sebi nabio flašu u čmar u homoseksualnom autoerotskom činu.

"Kasnije je Ivanović priznao da ga je na ovaj čin naterao izvesni general JNA, takođe Srbin i da je za to dobio zlato i zlatni pištolj. Tek zahvaljujući tom iskazu istina je izašla na videlo", kaže nam Verica.

Martinovića je na VMA operisao tim od pet lekara (dva iz Beograda, te po jedan iz Zagreba, Ljubljane i Skoplja) koji iznosi stručno mišljenje da samopovređivanje nije bilo moguće. Država zatim traži superveštačenje: medicinski stručnjaci potvrđuju to mišljenje.

Međutim, odjednom se pojavljuje ljubljanski akademik Janez Malčinski koji kaže da je samopovređivanje moguće ako se Martinović u žaru masturbacije suviše duboko i iznenada nabo na flašu koja mu je već bila u rektumu.

Nesrećni čovek, zahvaljujući angažovanju svog advokata Velimira Cvetića, novinara Dragana Barjaktarevića i reditelja Milorada Bajića, uz pratnju tada mladog hirurga Zorana Krivokapića, biva prebačen u London, gde ga u bolnici "Sent Džordž" operiše proktolog svetskog glasa dr Piter Holi.

"Isključeno je svako samopovređivanje. Nasilje su izršile najmanje tri osobe", izjavio je dr Holi, ali za vlasti SFRJ izjava dr Holija nije imala nikakvu vrednost.

"Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri", rekao je tada Stane Dolanc novinarima. Ostalo je zabeleženo i da su se prisutni novinari smejali.

Na talasu ovog događaja, Slobodan Milošević je izrekao okupljenim Srbima u Kosovu Polju ono svoje čuveno: "Niko ne sme da vas bije", a od tog slučaja krenulo je masovno iseljavanje Srba s Kosova.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 1990. godine presudio u njegovu korist i proglasio državu krivom za nanošenje uvreda i tendenciozno skrivanje istine. Naloženo je da država plati Martinoviću na ime odštete 150.000 ondašnjih nemačkih maraka (neki izvori pominju i 100.000).

"Nikada nismo videli nijedan jedini dinar od te presude. Ona je bukvalno u zemlju propala. Da li su novac uzeli advokati, država ne znamo, ali porodica Martinović ništa nikad nije dobila".

Đorđe je preminuo 6. septembra 2000. godine, ali i dalje njegova priča bila je zabranjivana, čak i u demokratskoj Srbiji.

"Boris Tadić, tad je bio predsednik, kad je zabranio da se emituje dokumentarac o mome dedi "Optužujem". Zašto je to urađeno ne znam, ali tako je bilo", kaže nam Stevan Martinović.

U nastavku serijala objavićemo ekskluzivnu priču kako se Đorđe borio nakon operacije, koliko je želeo da opstanu Srbi na kosovu, kao i u kakvim uslovima danas živi njegova porodica...

Bonus video: