SRPSKA CRKVA U CENTRU PRIZRENA OPASANA BODLJIKAVOM ŽICOM: Turci su je pretvarali u džamiju, ikone lupali čekićem... Da li je ovo najtužnija slika SRPSTVA NA KOSOVU? (FOTO)

U srcu Prizrena, u zidove jedne svete građevine urezana je, reklo bi se sva patnja sprskog naroda na Kosovu.

U pitanju je naznamenitija srednjovekovna građevina u Prizrenu, crkva Bogorodica Ljeviška.

Već s prvim pogledom na nju čini se kao da ste pred kapijama nekog zatvora. Ona samuje u prestonici Dušanovog carstva, otetom od njegovog naroda, pokorenom i zastrašenom...sama, stešnjena među okolnim zgradama, kao da čeka neko bolje sutra za sve nas.

U nekakvom kontejneru kosovski policajac motri na našu svetinju. Sam. Samo jedan policajac čuva je od mogućnosti novog razaranja, kao da nije već dovoljno bila uništavana.

Bodljikava žica, suva i hladna štiti je od vandala.

Postavljena je da otera njih, da zastraši. Ipak, ona srpski narod pokorava iz dana u dan...deluje kao da su maske pale, kao da su opasane žice kakav simbol neke nove okupacije...

Da još tužnije bude, vernici iznutra slobodu gledaju upravo kroz te rešetke i bodljikavu žicu... jer, da se razumemo, slobode ovde odavno nema...

Ona je simbol svega što sloboda nije.

Pokoravana je više puta, a i dalje ponosno, u ime svojih ktitora, prkosi zlobi, vremenu, udarima, jako poput heroja sa štitom.

Ova sveta velelepna građevina podignuta je na temeljima vizantijskog hrama. Ono što se u njoj danas može videti podigao je njen ktitor kralj Milutin, u periodu od 1307. do 1309. godine.

Crkva je posvećena uspenju presvete Bogorodice i bila je saborni hram sve do dolaska Turaka negde oko 1750. godine koji su je pretvorili u - džamiju.

Crkva je, kad su je pretvarali u džamiju pretrpela brojna oštećenja. Celom površinom izlupana je čekićem, pa premalterisana.

U vreme Osmanlija, bilo je Turaka koji nisu hteli ni smeli da oskrnave lica i oči svetaca na freskama, pa su zato upravo ti delovi sačuvani.

Ostavili su oni ipak i svoj pečat.

Tu se, preko freski nalazi i natpis koji je urezao jedan turčin, „zenico oka moga, gnezdo lepote tvoje, počasti nas s ulaskom, ovo je kuća tvoja“ li u bukvalnom prevodu „u oku mome stanuje tvoja lepota“.

Kad su oskrnavili sve freske, ni jednu ne sačuvavši, crkva je premalterisana.

Godinama i godinama kasnije, kad su reastaurirane freske, ispod maltera su nađene freske upravo iz vremena kralja Milutina.

Mukom je vraćeno što se vratiti moglo. Restauracija je trajala 20. godina, a ona je koliko toliko - vratila svoju dušu.

Iako je od dolaska NATO na Kosovo i Metohiju 1999. godine pod zaštitom nemačkih vojnika, još jednom je ova crkva teško stradala.

Godine 2004. dana 17. marta napadnuta je od strane albanskih vandala.

Gađana je iz vatrenog oružja, a potom i zapaljena.

Lica svetaca unutar crkve sada pokriva garež, samo delimično očišćen, da se freske ne bi uništile.

Kad padne kiša, unutra je kažu, veoma teško disati zbog teškog mirisa gareži...uvukao se miris te paljevine u zidove, i ne napušta je ni više od decenije kasnije.

Crkva Bogorodice Ljeviške je 2006. godine stavljena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, kao deo ansambla srednjovekovnih spomenika na Kosovu.

Iako je ona biser srpske srednjovekovne baštine, ona samuje, a samo je najodvažniji Srbi, koji se drznu - dođu da je posete.

Njena samoća se, kada ovde dođete, veoma jako oseća. Boli. Kao nemi prekor nekakvog nemoćnog bića.

To biće trpi. Kroz njene se prozore gleda na bodljikavu žicu. Ka nebu. Ka slobodi. A od nje ama baš ništa ne zavisi...

Postavlja se samo pitanje - dokle?

Bonus video: