Miroslav je imao 27 godina kada je skočio u reku PRED SVOJE VENČANJE: Ostao je nepokretan a od svog života NAPRAVIO ČUDO (VIDEO)

Kada su ga transportovali od izletišta na kome se nesreća dogodila, do bolnice u Podgorici, pevao je u automobilu i hrabrio ljude koji su u tom trenutku bili pored.

- Postojan sam, pa tako u mom životu ne postoje prepreke i barijere, već samo moja odluka. Ono što mene gura napred je upravo taj unutrašnji optimizam. Za mene, optimizam je vera u Boga, jer verujem, postojim i pobeđujem. Jedna kineska poslovica kaže: „Volja, vera ili želja je kadra da za jednu noć sagradi ili sruši kineski zid“. Iako znam da postoje usponi, padovi, kao i neuspesi, ne odustajem. A veliki je uspeh, iako to ljudima nekada nije dovoljno, ne odustati i nastaviti dalje."

Miro u svojim bolničkim danima nije gubio vreme, već je razmišljao kako dalje. Postavio je sebi ciljeve, koji su mu dali snagu i motivaciju da živi, radi i stvara.

“Sebi sam zacrtao da ću napraviti kuću, da ću se oženiti i stvoriti porodicu, da ću završiti fakultet i raditi, da ću se baviti sportom… Sve sam to ostvario. Oženio sam se, imam sina od 14 godina, vozim automobil, bavim se sportom, pomažem osobama sa invaliditetom, završio sam Višu mašinsku školu, radim. Nema veru u Boga onaj ko misli da Bog može sve, već onaj ko misli da može sve uz Božiju pomoć."

Nismo mogli da ga ne pitamo da li mu fali nešto iz „prošlog života“.

“Pre nesreće, vodio sam dinamičan život, kao i svaki mlad čovek. Stvarao sam, družio se, putovao… Tog istog trenutka, kada sam shvatio šta mi se dogodilo, odlučio sam da živim i radujem se životu. Tako da ne razmišljam o tome šta mi nedostaje, jer znam da sam veliki broj stepenica, od tog trenutka pre 17 godina, prešao. Vidim sebe u jednom tunelu, na kraju kog se nazire tračak svetlosti, prema kome idem hrabro, muški i snažno.”

A objasnio nam je i odakle mu toliko jak životni optimizam.

- Rođen sam u veri, u selu koje se nalazi ispod manastira Ostrog. Vera me je uvek održavala na mom putu. Moj životni moto je da čovek treba da bude hrabar. Tako sam, dok sam ležao u bolnici tih pola godine imao mnogo vremena i dugih noći da razmišljam o svemu. Nikada se nisam ni za jedan sekund, niti centimetar vratio u nazad sa pitanjima „Zašto baš ja?“ ili „Kako baš meni?“. Sagledao sam svoje mogućnosti, šta mogu i hoću, a šta ne, i krenuo centimetar u napred. To je bitno za svakog čoveka, ne samo za osobe sa invaliditetom, da zna šta je, koje su mu želje i kuda ide. Takođe, imao sam veliku podršku od moje porodice i svih dragih ljudi. Još jedna bitna stvar koja me održava jeste potreba da budem koristan, kako sebi, tako i porodici, ali i društvu u celini. Postoji bezbroj mogućnosti za čoveka koji želi da radi, stvara, da bude ravnopravan učesnik u društvu. Zato se i borim za prava osoba sa invaliditetom, jer ljudi treba da shvate da smo mi relevantni sagovornici, zahvalni poslovni partneri i da možemo pružiti mnogo toga. Čak uvek dajemo više od naših stvarnih mogućnosti, u želji da pokažemo da mi to možemo.