Miroslav je imao 27 godina kada je skočio u reku PRED SVOJE VENČANJE: Ostao je nepokretan a od svog života NAPRAVIO ČUDO (VIDEO)

Miroslav Miro Stanišić, čovek širokog osmeha, velikog srca i neverovatne životne energije, pre sedamnaest godina doživeo je tešku povredu, koja mu je u trenutku preokrenula život. Momak u najboljim godinama, sportista, avanturista spreman na različite izazove, preko noći je ostao vezan za kolica, koja su sada neraskidivi deo njegove svakodnevnice.

To je i jedino što se promenilo u Miroslavljevom životu, jer mu optimizam i vera nikada nisu dozvolili da poklene. On i danas vozi kajak, ide na rafting i radi mnoge druge stvari koje mnogi od nas nisu, a možda i nikada neće probati. Njega ništa ne sprečava da se raduje svakom novom danu i deli tu radost sa svima.

Miro je rođen u Viniću, selu koje se nalazi u blizini manastira Ostrog, ali već četrnaest godina živi i radi u Beogradu. On je motivacija i inspiracija, a ovo je njegova životna priča.

- Rođen sam uz reku. Bio sam vrhunski plivač i skakač, čovek koji je spasio veliki broj utopljenika. Na jednom druženju pred svoju svadbu 27-og avgusta 2000. godine skakao sam, kao i mnogo puta do tada, u reku. Skočio sam dva puta sa velike visine, a nakon toga i sa obale, sa neznatne visine, kada mi se povreda i dogodila. To se desilo u mestu Tunjevu, na reci Zeti odakle sam nebrojeno puta pre toga skočio. Nakon povrede, bio sam par minuta u nesveti. Prijatelji su me izvukli na obalu , a kada sam se osvestio prvo što sam u daljini video bio je manastir Ostrog. Pokušao sam da se prekrstim desnom, a onda i levom rukom, ali nisam mogao. Kao što se uvek molim Gospodu i Svetom Vasilijiu i tada sam, da mi sačuvaju dušu, um i razum - započinje svoju priču Miroslav.

Miro je imao 27 godina kada mu se dogodila nesreća, koja je u trenutku sve promenila. Međutim, njegova volja i želja za životom razbijaju sve predrasude i prelaze sve prepreke, čak i one naizgled nepremostive. Miroslavljev dan ispunjeniji je nego kod većine ljudi. On ne vidi problem, već šansu i hrabro pozdravlja svako novo jutro.

- Punih šest meseci i dvadeset dva dana bio sam totalno nepokretan. Međutim veru, optimizam i osmeh sa lica nikad nisam skidao. Tada sam shvatio da je vrlo važno doneti pravu odluku u životu. Ja sam odlučio da živim. Ja to hoću, ja to mogu, ja to želim.Pošto sam nekih desetak dana mogao da pričam samo na slogove, počeo sam da pevam. Tražio sam čašu vina jer se u mojoj kući u Crnoj Gori čestitaju rane junačke. Tako je i moja majka, kada je došla u bolnicu u Podgorici, rekla „Srećne ti rane sine“.