Moja priča, moj život, moj realni svet
Pismo ove devojčice rasplakalo je celu Srbiju! Puštam da lije krv i prepuštam se iznemoglosti...
Od osećaja bola do želje u beg od stvarnosti. Bega od lekova, bolnice, bolesti…
U glavi, stomaku, rukama nogama…..bolovi na koje sam navikla i sa kojima sam se već i saživela. U grudima, kao da me neka nevidljiva ruka steže i ne da mi da dišem. Taj mi je bol do skoro bio nepoznat, ali evo već za mesec dana tri puta ga osećam. Sve teže dišem. Ne mogu, nešto me steže, ne da mi da uzmem vazduh. Oko mene kao da je pala gusta magla. Ne mogu čisto da vidim, sve mi je maglovito. Pokreti postaju mehanički i teški, a snaga počinje da me napušta.
Svesna svega oko sebe, ali bez moći reagovanja, čujem da neko zove moju mamu, da dođe po mene. U tom mom utrnulom I oduzetom svetu, oko mene deluje sve užurbano, samo sam ja bez moći bilo kakvog pokreta i jedine svesnosti, da moram u bolnicu. Svesna da moram u realnost moga života. Života gde se sve prepliće istim redosledom.
Stvarnost koja liči na reprizu filma. Isti film, isti scenario i gledanje reprize veoma često. Iscrpljenost i iznemoglost od bolova, vrtoglavice, krvarenj...već uzima svoj danak i moje telo počinje da se trza, udovi otkazuju svoju poslušnost, vid sve maglovitiji, sluh pada, usta ostaju nema, dok se usne zgrće u vidu osmeha koji govori mojoj mami da će i ovo proći.
Kao u bunilu, mehanički gledam doktoricu sa zgrčenim osmehom na licu ne odavajući da u stvari gledam kroz nju i da mi je toliko loše, da ako brzo ne zavrsi pregled, moraću da se spustim sa stolice i legnem na pod, jer mi je telo umorno. Pomno gutam svaku reč iako mi baš ne dopire sve do mozga, jedino sto sam razumela je “Pritisak 50 sa 65, puls ispod 50, moramo infuziju”.
Dobro, opet bockanje. Bockanje koje i ne osećam od silnih bolova i utrnjenosti. Jednom dva….pet uboda. Vene pucaju. Najzad infuzija krenu. Ta čudesna tečnost koja mi prolazi kroz vene i pokušava da me vrati iz mog realnog sveta. Sveta bolova, oduzetosti, iscrpljenosti, umora… Polako prolaze minuti, sati dani u mom realnom svetu sa čudesnom tečnosti koja me bar na neko vreme vrati u beg od stvarnosti.
Ovaj predivni osmeh mora da nastavi da živi. Ne smemo dozvoliti da nestane, i da ostane samo sećanje na Dariju.
Srbijo, pomozi!
kontakt osoba i podaci za pomoć Dariji su:
Kontakt: Gorica Lukić, Darijina mama Tel. 061 256 90 92 Adresa: Maršala Tita 29 15 316 Banja Koviljača
DEVIZNI RACUN: NA IME; DARIJA (Dragiša) PETROVIĆ RAIFFEISEN BANKA SWIFT: BIC RZBSRSBG IBAN: RS35265050000029391611
(S. Trajković)
