Pismo ove devojčice rasplakalo je celu Srbiju! Puštam da lije krv i prepuštam se iznemoglosti...

Čekamo da krv prestane. Dok čekamo, moja glava postaje sve teža i teža, a bol sve jači I jači. Zatvaram već poluzatvorene oči, jer počinje da mi se vrti u glavi. Ooo…vrtoglavica malo kasni, što znaci da će da me muči ceo dan. Krv polako prestaje, dižem glavu, ali ne i telo, jer se bol proširio na stomak, udove, mišiće…..I opet čekam….čekam….čekam…..Čekam da se bol smanji, da bi pokupila ono malo snage to mi je ostalo i počela da se spremam za školu.

Mama mi daje jutarnju terapiju i čaj, dok me sve vreme nežno miluje po glavi. Iako ja to milovanje ne osećam od jakih bolova.

Sa malo prikupljene snage, ustajem. Teturajući krećem u kupatilo, praćena svim bolovima, vrtoglavicom, iscrpljenošću……I mamom koja me nežno pridržava da ne padnem.

Terapija počinje da deluje, tako da se vrtoglavica smanjuje, a snaga polako pocinje da se vraća. Jutro kao i svako. Od osećaja bola do zelje u beg od stvarnosti. Bega od lekova, bolnice, bolesti… Mada, ovo jutro je jedno od čestih gde je dosta lošije od svakodnevnih mojih jutara.

I tako dok se spremam, osećam da i ovaj dan neću moći izdržati u školi. Ali pošto je moja želja za begom od stvarnosti, veća od bilo čega. Veća od realnosti, ubeđujem i sebe i mamu da mogu da idem u školu. U školi još teže stanje. Iako me tata doveze do škole i ja samo pređem par koraka do ulaza, osećam neopisivi umor i iscrpljenost.

Posle prvog časa, još umornija i iscrpljenija. Bolovi sve jači i jači.