DA SU MI REKLI DA ODSEČEM RUKU, ODSEKAO BIH JE: Stravična ispovest Predraga, 7 godina zarobljenog u kandžama Jehovinih svedoka! (FOTO)

Ne znam kako sam ostao čitav. Imao sam manje povrede. Ali ja sam i dalje propovedao, odlazio na kongrese, trčao na posao, ispunjavao sve svoje zadatke. Znam pouzdano da je moje propovedanje među Jehovine svedoke dovelo jedan bračni par, da su ih i krstili, a za ostale nisam siguran. Hteo sam svima da udovoljim – i Bogu i ljudima. Ubrzo su me Jehove krstile, pošto nisam bio kršten u pravoslavnoj crkvi, a i da jesam to ne bi predstavljalo problem. Zaronili su me u vodu i tako sam osvedočio pripadnost. Jednog momenta sam počeo da osećam da moje raspoloženje pada.

Nisam više bio onaj stari, da tako kažem. Više se nisam smejao, šalio kao nekada. Nešto je puklo u meni. Ličnost se pocepala na dva dela i ja sam završio u bolnici. Lečio sam se dve i po godine. Lekari za moje psihičko stanje nisu mogli da daju dijagnozu. Imao sam svakodnevne napade. Gušio sam se, čitav organizam mi se tresao.Gubio sam svest, kažu da sam govorio tuđim glasom.

Hvala Bogu da je sve to prošlo. Potpuno mi je bilo narušeno zdravlje, strahovito sam omršavio, a ja tada još uvek nisam shvatao zašto mi se sve to događa. Lekari su nezvanično govorili o nekom suženju krvnog suda zbog psihičkih pritisaka, stresa. Sada ne bi poverovali da sam izlečen.

Sam Bog me je pozvao. Družio sam se sa jednim dečkom kome nije smetalo to što sam u Jehovinim svedocima. Jedne večeri je došao i pitao me da li želim da mu budem kum na krštenju. Pitao sam se da li je moguće da je nekome toliko stalo do mene, da nekome toliko znači to kumstvo. Sećam se da sam ga pitao da li njemu stvarno to toliko znači. On je odgovorio potvrdno. Tada sam presavio papir na pola i pitao ga još jednom da li je siguran da to želi. Kada je potvrdio, napisao sam pismo da ne želim više da budem član zajednice Jehovinih svedoka i da ne želim o razlozima da se izjašnjavam. U naredna tri dana telefon se usijao. Mobilni je bio pun poruka. Govorili mi da me je nečastivi uzeo pod svoje, da grešim, zvali da se probudim. Bio sam odlučan da se ne vratim.

Više nisam imao prijatelje ni među njima, ali ni među drugim ljudima. Jehovini svedoci su na ulici od mene okretali glavu. Bojao sam se kako će me primiti ljudi iz pravoslavne crkve. Ponovo sam se zatvorio u kuću i izolovao.

Ubrzo sam, ipak, počeo da pevam i u crkvenom horu. Žalim što sam tolike godine bio obmanut, zabludelo jagnje, jer svi ti ljudi su obmanuti. Ponovo imam društvo, prijatelje, odlazim na slave, rođendane, žurke. Ne bojim se da će me opet pozvati. Sada sam slobodan. Jedino mogu da savetujem onima koji bi hteli da idu putem kojim sam ja išao da dobro razmisle, da se raspitaju i opet razmisle”

(Espreso.co.rs / Opanak.rs)