JNA JE IMALA SUPER TAJNO ORUŽJE! Vojnici svedoče o njegovom neverovatnom dejstvu, nikad ne biste pogodili o čemu je reč!

Ali najviše od svega pamtim krupne, rumenožute kajsije iz Titovog dvorišta: u rano leto savijale su se grane pod njihovom težinom. Kao, nisu smele da se beru, ali ko bi sve to nadzirao. Tako sam ja, ponosni graditelj Titove grobnice, krišom jeo marelice iz njegova vrta. O, da sam se toga setio, mogao sam devedesetih govoriti kako sam u komunizmu delovao subverzivno: kopao sam Titu grob i podrivao imovinsko stanje! Jesam li ja stvarno u Nišu probao bubašvabu?

- Život u vojsci se u suštini svodi na odbrojavanje. Brojili su se dani do kraja vojnog roka, dani do kraja obuke, dani do odlaska u prekomandu... A broali su se i sati - do buđenja, do spavanja, do kraja smjene na straži...

No najviše su se brojili sati do sledećeg obroka. Jer vojnici su uvek gladni i, što je možda još važnije, misle da ih niko za vreme obroka neće maltretirati. Osim ako se neki od nadobudnih desetara ne zadere:

"Uzbunaaaaaa", pa svi iz vojničkog restorana moraju da otrče po oružje i nacrtaju se na zbornom mestu. Tako su i meni prolazili jesenji i zimski dani davne 1987. godine na vojnom aerodromu u Nišu.

Nekim, meni do danas nerazjašnjenim, putevima mudraci iz velikogoričkog vojnog odseka poslali su me na služenje JNA u taj grad na jugoistoku Srbije, i to u Padobransku brigadu. A ja sam se nadao da ću tih godinu dana provesti negde puno bliže i u nekoj puno nezahtevnijoj postrojbi. Pusti snovi... I taj je aerodrom imao vojnički restoran. Mesto u kojem su za vojnike kuvali drugi vojnici. Danas shvatam da to i nije baš bila najdobitnija kombinacija jer sam jeo ono što su kuvali drugi 19-godišnjaci. A oni su u većini slučajeva kutlaču prvi puta uzeli u JNA. No dobro, tada me to nije opterećivalo. I tako ulazimo mi jedno predvečerje u taj restoran. Stojimo s tacnama u rukama i idemo prema kuvarima da vidimo što nas čeka za večeru. Odmah mi je u oči upalo suvo meso s kiselim zeljem. Tada nisam uopšte voleo kiselo zelje, ali su mi suva rebrica oduvek delovala neodoljivo. Meso je ipak meso.

Dan iza mene je, kao i obično, bio jako naporan. Jedino što sam osećao bio je umor i glad. Srećom jedan od kuvara je bio zemljak iz Zagreba koji mi je umesto dva komadića suvog mesa na tanjur uvalio tri. I počinjem da jedem. Prva dva komadića mesa slistio sam u sekundi. I onda odlučio da uživam u trećem. Pa čak i da pojedem nešto kiselog zelja. Da napokon probam kako izgleda sjedinjavanje tih ukusa i na trenutak zaboravim da se nalazim u nekoj vukojebini stotinama kilometara od kuće.