JNA JE IMALA SUPER TAJNO ORUŽJE! Vojnici svedoče o njegovom neverovatnom dejstvu, nikad ne biste pogodili o čemu je reč!

Žena mi je iz Zagreba dolazila svaki drugi vikend, ali što je to u tim godinama?! Puštao me moj poručnik Praščević (mlađi od mene) da provedem vikend sa svojom mladom suprugom namigujući: "Lepa ti je drugarica, lepa, lepa! I nemoj noćas da zabušavaš, Viskoviću, neka drugarica vidi kako dejstvuje armija!".

A armija je, bogami, bivala neumorna. Po celu noć. Ooo, a kako su nakon neprospavane noći prijali jutarnji doručci u hotelu, valjda se zvao Grand! Iz vojske najviše od hrane pamtim te obilate doručke s kajmakom i sirom, i jajima na oko, i pekmezom, putrom, pašteticama, medom... Nema što ne bih pojeo. Potom povratak u sobu i opet je armija dejstvovala.

E, a onda ručak, uvek sam uzimao bifteke, na različite načine, o treba mi mesa, mesa, kvalitetnog mesa. I šta da vam pričam?! Dobro, par puta smo prošetali gradskim korzom, nije se u Valjevu dalo bog zna što videti. Živeo sam od tih vikenda, za te vikende. A o standardnoj vojničkoj hrani, šta da vam pričam: pasulj, "cušpajzi" od konzerviranog povrća, grašak iz limenke. Nisam bio od onih koji su se nad time gadili, jadikovali; neumorno sam sve to jeo, da preživim i dočekam svoje vikende. A onda sam na proleće otišao u prekomandu u Beograd, u gardijski puk na Dedinju, onaj koji daje počasne straže. Tito, već u visokoj starosti to proleće i leto provodio je uglavnom u Igalu i na Brijunima tako da nismo odlazili na dočeke na aerodrom; davali smo straže pred rezidencijom u Užićkoj, ili pred republičkim rezidencijama. Sećam se, jednom sam bio dežurni na ulazu u rezidenciju koju su delili Fadil Hodža i Joža Vrhovec.

Član tadašnjeg Predsedništva Jugoslavije Fadil Hodža spustio se bio iz rezidencije da donese dva kuvana kukuruza za druga vojnika. Nisam video poslugu da ulazi u rezidenciju, verovatno je kukuruze sam kuvao; moram priznati dirnula me pažnja. (Hodža će nakon pobune kosovskih Albanaca 1981. biti smenjen.) Najviše od svega sam mrzeo straže na ulici, pred Titovom rezidencijom, ono što su mladi vojnici najviše voeli. Usred leta, u paradnoj uniformi, s oružjem, ukipljen tri sata skoro nepomično stajati. Potom imaš šest sati odmora (ali zapravo nikad ne možeš skupiti u kontinuitetu više od tri sata spavanja). Da prikratim beskrajnu dosadu tih stražarenja u inače pustoj Užičkoj kupio sam bio nekoliko Langenscheidtovih rečnika, onih najmanjih, pa iz njih na straži učio reči, brižno ih skrivajući na dlanu. To sam mogao po danu, ali kako prikratiti dosadu noću.

Sluđen već tim stražarenjima javio sam se dobrovoljno kad su tražili dobrovoljce za nekakve građevinske radove u dvorištu Titove rezidencije. Tamo su bageri bili iskopali neku grdnu rupetinu u kojoj će biti sagrađeno nekoliko podzemnih spratova. Kasnije će to postati Kuća cveća, u kojoj je smeštena Titova grobnica. Tako sam ja gradio Titovu grobnicu: prenosio vreće cementa, armature, daske... Tu smo se mi vojnici hranili s radnicima neke državne firme, ne znam je li bila vojna; svaki dan kombi je dovozio velike limene kante pune nekakvog gulaša, koji bi zamirisao celo dvorište i moram priznati meni je prijao, da l’ zbog umora i gladi, ili je stvarno bio dobar.