JNA JE IMALA SUPER TAJNO ORUŽJE! Vojnici svedoče o njegovom neverovatnom dejstvu, nikad ne biste pogodili o čemu je reč!

I zagrizem ja tu gastrokombinaciju koju sam dotad uvek izbegavao. Odednom se iz mojih usta začulo - "hrrsst". Zvuk meni nepoznat.

Znam da tako ne izgleda kada zagrizem meso, pa čak niti zelje. Bilo je to nešto treće. Kao da sam zubima probio nečiju tvrdu opnu. I sedim ja tako s poluotvorenim ustima i razmišljam šta da učinim. Nije da sam previše gadljiv, ali ako ispljunem zalogaj i analiziram njegov sadržaj mogao bi mi se smučiti život. I odlučim - pljunuću zalogaj u salvetu i neću ni pogledati u što sam zagrizao. To sam uradio i danas mislim da je to dobra odluka.

Jer kasnije sam "po zasluzi" odradio nedelju dana u vojničkoj kuhinji. I saznao da u vojničkim restoranima ne obitavaju samo ljudi. Tamo su i vojske bubašvaba koje takođe obožavaju vojničku klopu.

Jesam li ja stvarno u Nišu probao bubašvabu? Ne znam niti me zanima.

Jedino i danas kada zagrizem u nešto nepoznato postupim kao i pre 26 godina.

STOJAN MATAVULJ, glumac - Ko pušta muziku jede najbolje

- Bio sam u Somboru od jeseni 1983. do kraja leta 1984. Služio sam u jedinici ratnog vazduhoplovstva i protuvazdušne obrane kao radarski mehaničar. Samo jednom su me pustili do radara jer sam odmah sve pokvario i kao glumca su me poslali u vojnički klub.

Ne sećam se što sam do tada jeo, ali po dolasku u vojnički klub više uopšte nisam odlazio u menzu već su kuvari dolazili kod nas i donosili nam najbolju hranu.

Mi smo, naime, bili nešto poput radiostanice, odnosno puštali smo muziku koja je treštala sa zvučnika postavljenih u kasarni. Imali smo i poseban program koji smo noću puštali pekarima i kuvarima. Povremeno bi osvanuo neki nadobudan kuvar koji nije hteo da nam da probramo najbolju hranu, onu koju su jeli oficiri, nego je insistirao da dođemo u menzu i jedemo s ostalom vojskom.

E, za takve sam imao poseban lek. Kad je bio u smeni puštao bih mu Pink Floyd, Led Zeppelin, Bowiea... Nakon toga vrlo brzo bi stigao do nas s punim posudama hrane, bilo je tu odličnog pečanja, mlvenog mesa, salata, pečeni krompir, pa i vojnički pasulj, ako je neko bio zainteresovan za njega.

Tako bi sklopili primirje, mi smo dobili hranu, a oni željene narodnjake i nismo ih više maltretirali kvalitetnom muzikom.

Kao Splićanu nedostajala mi je morska riba koje tamo uopšte nije bilo, osim smrznute, ali, složićete se, može se dobro preživeti i bez nje. Kasnije sam prešao u Dom armije gde smo jeli u restoranu i hranu naručivali "a’la carte".

Sećam se, jednog dana na terasu kafića u Domu seli su Rade Šerbedžija i Mira Furlan, koji su bili u pauzi snimanja neke serije ili filma.

Popili smo piće i srdačno se izljubili pozdravivši se sa "Vidimo se". Umirao sam od smeha kad su me kasnije pitali jesam li u vezi s Mirom. U to vreme Mira je bila jedna od najpopularnijih glumica u državi, a veliki deo vojnika i mlađih oficira intenzivno je mislilo na nju pre spavanja. Po izlasku iz vojske čekao me težak zadatak - morao sam da skinem pet, šest kila viška koje sam nabacio.