JNA JE IMALA SUPER TAJNO ORUŽJE! Vojnici svedoče o njegovom neverovatnom dejstvu, nikad ne biste pogodili o čemu je reč!

Meni, gradskom detetu, opet ništa nije bilo jasno, dok nisam shvatio da je dečko u civilu pastir negde u bespućima Prokletija. Još kasnije je po kasarni krenula priča kako im je profesor engleskog Jašar, fin čovek koji se bavio i nekim borilačkim sportom, držao političku nastavu u nekakvom tamnom kutku, pa je oko toga pukla afera, a brko Jašar je nestao. Ali, to je druga tema...

Kobasice su, dakle, obeležile moj vojni rok kao neko mitsko jelo bogova jer sam ih imao na pretek kad god su bile na meniju. Ostalo, svi oni drnčevi, gulaši, pasulji, suvi dnevni obroci, napolitanke zalivane pivom, sve je to izbledilo i pretvorilo se u amalgam odvratnosti nakon kojeg sam se kući vratio držeći jednom rukom pantalone, a drugom torbu - pretpostavljam platnenu torbu okruglog profila kakve su se tada kupovale u Trstu.

"Dijetalni JNA program" puno je učinkovitiji od bilo koje dijete 21. veka iz časopisa, čudom se čudim što se niko još nije setio da naivnim gojaznim ženicama raskošno plasira taj program u nekom retrospecijalu. Kako sam Titu krao sočne marelice...

Što se u vojsci (onoj bivšoj) jelo? Da budem iskren danas se slabo sećam jer mi je jelo tih teških godinu dana života zapravo bio najmanji problem. U JNA sam otišao pred kraj 1978. Imao sam punih 27 godina, bio sam oženjen i imao divnog sina, prelepu mladu ženu, bio urednik u Leksikografskom zavodu (ooo, čak se može reći i Krležin saradnik jer sam radio na "Enciklopediji Jugoslavije", kojoj je on bio glavni urednik!).

Ali tu nesrećnu vojsku nisam bio odslužio. Odlagao sam odlazak najpre postdiplomskim studijem, potom potrebama posla. Nadao se da ću moj nešto povišeni pritisak umetno podići te da će me osloboditi kao nesposobnog. Ma, đavola, nakon nekoliko probdevenih noći i pustih litara kafe nabio sam ga negde na 160/100. Kad sam nalaz pokazao činovniku u Vojnom odseku opštine Maksimir, samo se nasmejao:

"Ti si prijatelju visok i kršan, pa još s tim lepim brkovima, pravi materijal za gardistu. A to što imaš visok pritisak, to samo znači da ne’š spavati na straži dok čuvaš Maršala!".

Tako sam ja prvo otišao na klasičnu pešadijsku obuku u Valjevo, nakon koje se odlazilo u Gardijski puk u Beograd. U Valjevu sam se našao usred zime i kao pravog Dalmatinca ubijala me je ta zima. Smrzavao sam se, jednom su mi se na straži o brkove obesile ledenice duge desetak centimetara; kad je došao komandir straže, nekakav vodnik s vojnicima da me zameni, zaprepastio se:

"Brko, bogati, ti si se skroz zaledio!"

Pamtim, dakle, iz Valjeva tu zimu, i da prostite - nejebicu.