BOMBARDOVANJE ESPRESA! Ovo su naša sećanja na 1999. Neko se ludo provodio, neko opraštao sa životom!

Milan (tada 8), Vračar, Beograd

Koliko god čudno bilo, period bombardovanja sam proveo u jako lepim okolnostima. Imao sam osam godina i preko dana mi je glavna zanimacija bila fuca sa drugarima ili igranje klikera. Lokalno igralište mi je bilo blizu kuće, pa mi se tako vreme od trenutka kada čujem sirene do dolaska kući merilo minutima, pa roditelji nisu mnogo brinuli.

Uveče kada nestane struje, mama, tata, sestra i ja smo uz sveću igrali yamb ili tablić, pa moram priznati da sam se baš zabaljavao (znam da užasno zvuči). Jedini trenutak kada sam se uplašio jeste kada su pogodili Generalštab, cela zgrada se tada zatresla, a prozori na mom stanu popucali.

Uroš (tada 10), Golubac

Tada smo još i ja i moji živeli u selu, sećam se dva dana uoči bombardovanja kada sam skontao koliko sam mogao sa nepunih 10 godina da nam preti bombardovanje i rat da sam pitao moje šta ćemo da radimo, jer se o tome uveliko pričalo po celom selu, a da su mi oni tada delovalo prilično neozbiljno, jer su verovatno kontali da će teško neko bombardovati našu okolinu na istoku Srbije, jer u suštini nije imalo šta da se bombarduje.

Same noći kada je počelo bombardovanje se baš i ne sećam najbolje, čini mi se da sam sedeo sa mojima i gledao na TV šta se dešava. Ali zato se odlično sećam narednog dana kada su nas ranije pustili iz škole i da su na svim televizijama odmah počeli da emituju stare partizanske filmove i presecali ih vestima koje su trajale i po sat vremena.

Odmah su tih dana počeli da pristižu i deca iz gradova koju su roditelji poreklom iz našeg sela dovodili kod babe i dede da ih sklone iz gradova, tako da je krenulo ludo druženje od jutra pa do kasno svake večeri, jer nikad više dece nije bilo u selu.

Koliko god to čudno zvučalo i glupo za reći meni taj period nije ostao u ružnom sećanju za razliku od mojih vršnjaka po Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i pamtim ga uglavnom kao jedan od srećnijih delova detinjstva. Na svu sreću niko od mojih najbližih nije nastradao, kao i uopšte u čitavom tom našem kraju.

Doduše, sećam se da se keva dosta brinula za ujake, jer je jedan bio vojno lice, a drugi na služenju vojnog roka. Sećam se i da je odraslima iz okruženja bila najveća frka oko toga šta ako se NATO trupe iskrcaju u Rumuniju i odatle krenu u okupaciju, a mi smo prvi na udaru, ali od toga na kraju nije bilo ništa, međutim, svakakve priče su se tada pričale.

(Ekipa Espresa)