BOMBARDOVANJE ESPRESA! Ovo su naša sećanja na 1999. Neko se ludo provodio, neko opraštao sa životom!

- Jedan jedini put dobio sam, na jedvite jade, dopust da odem na vikend u Vranje. Povod - rođendan 27. maja, dvadesetsedmi. S drugarima sam ga proslavio uveče u gradu, ali je preko dana na gajbi kod nas bila moja celokupna mlađa rodbina, braća i sestre po godištu tu negde sa mnom. To mi je do danas najlepši rođendan u životu, to popodne u našoj kući u Asanbairu.

- Bilo je i zajebavanja, slušanja dobre muzike, gotivnih likova. U maju, a posebno junu postalo je jako toplo, pa smo maltene po ceo dan, kad nije bilo straže, blejali u gaćama. Bilo je i alkohola, a i duvke.

- Za has: drnč u svim inkarnacijama. Još jednom u životu ozbiljno sam nabacio težinu. Sve za masu, definicije nigde :)

- Dana primirja se maglovito sećam, kao i dana otpusta iz regularne armije u Nišu 1992. Otupelost i obamrlost. "Ajmo kući da se tornjamo odavde, jebao nas rat, izvukosmo glave". Nikad se nisam furao na nacionalističku žvaku, ali kad je onaj oficir potpisao to parče papira u Kumanovu bilo mi je jasno da je Kosovo otišlo i da se nikad više neće vratiti. I Sloba ga je prodao, nemoj da vas lažu da nije.

p.s.

- Skinuli smo se, a onda s društvom zapalili na omiljeno Vlasinsko jezero. U neko trenutku zabrundali su (civilni) avioni iznad nas. Svo troje smo se sledili.

- Narednih dana skoknuo sam, onako ćelav i podbuo, i do drugara u Bg. Dok sam im prepričavao nešto od ovog gore (i još mnogo toga za šta sad nemamo ni vremena, ni mesta), oni su se, polusprdajući se sa svim, pevali pesmu bečejskog benda Popcycle u kojoj stihovi idu:

Mi letimo u noć, ma nama ne treba moć...

Tad sam shvatio da je bombardovanje u civilki bilo nešto malo manje zajebano iskustvo od onih aviona koji štekću iznad naših glava i od čijih bombi pucaju bubne opne dok prizivamo boga u koga ne verujemo...