BOMBARDOVANJE ESPRESA! Ovo su naša sećanja na 1999. Neko se ludo provodio, neko opraštao sa životom!

Igor (tada 23), Resavica

NATO bombe sam dočekao u Resavici, malom mestu u istočnoj Srbiji.

Pretilo se tim bombardovanjem mesecima, više niko nije verovao da će ga biti. Prva reakcija, kad su pale prve bombe, bila je "pa ovi stvarno..."

Možda nekome zazvuči kao scena iz nekakve teorije zavere (a nisam im sklon, naprotiv), ali jedne noći, dok je trajalo bombardovanje, video sam i osetio nešto što nikad ni pre ni posle nisam.

Veče je bilo mirno, nije bilo ni nadletanja, ni eksplozija, ničega. Valjda je tog dana pogođeno samo nešto na Kosovu, i ništa više. Bilo je to pred kraj sam...

Šetali smo, i gledali u nebo, kao i svako veče (ne, nije nas bilo strah, mada je vojni poligon, koji su gađali, bio na 5 km daljine). Počelo je da se javlja oko 10 uveče, sećam se. Oluja. Ali kao nijedna druga.

Nije ono crnilo, pa kiša, pa sevne poneka munja, pa vetar nosi lišće, granje... Ne, ova je bila drugačija. Mirna noć, nema vetra, nema kiše. Nema ni oblaka mnogo, tek poneki. I ni iz čega, dođoše munje. Mnogo njih, ali ne onih jakih, praskovitih, što udare pa prođu, osvetle nebo na sekund i umru, da ih više nema. Ne, ove su bile posebne. Bilo ih je mnoštvo, belo mnoštvo. Izvirale su sa svih krajeva neba, i osvetljavale prostor iznad nas kao neka ogromna neonka. Sitnije su bile nego inače, i sporije (znam kako ovo zvuči, ali racionalna sam osoba, i tako se jasno sećam ovoga). Nebo je bilo potpuno belo, isprekidano sjajnim pukotinama iz kojih je dolazila svetlost. A mir, tišina. Nigde vetrića, nigde groma da se čuje.

Šta je to bilo? Vrag će ga znati. Znam samo da je prizor izazivao osećaj uzvišenosti, da je slutio na prisustvo nečeg većeg, jedinstvenog. Znam i da se nekoliko dana posle toga naša država predala (i rekla da nije).

Saša, (tada 27), Vranje

(u fragmentima)

- Jednog od prvih dana bombardovanja u pola noći roknula je bombetina u kasarnu koja je na 500 metara vazdušne linije od naše kuće. Od siline udarca izbila je ogroman prozor sobe u kojoj sam spavao. Prvi put sam se ozbiljno usrao od straha.

- Prvih nekoliko nedelja sam se krio od vojnih pozivara koji su pokupili skoro celu moju generaciju i rasporedili nas u albanska sela s ove i one strane granice. Najpre sam se krio u Vranju, spavao kod nane i dede, drugara, ovde-onde... Onda sam zapalio u Niš kod rođaka (pamtim spektakularan koncert Plejboja na Mašincu), sve dok mi od kuće nisu poručili da je postalo zajebano ozbiljno i da treba da se vratim i "javim na položaj".

- Bilo je toliko ozbiljno da su me članovi najuže porodice ubeđivali da je bolje da odem u rezervu nego da mi sudi vojni sud zbog dezerterstva. Svaki dan je ginuo poneko. Bilo je dana kad je ginulo i po desetak ljudi iz Vranja. Taj suludi momenat da tvoja krv ne kapira da je bolje ostati živ, makar i kao "čkapi", nego rizikovati život, najbolje će mi definisati šizofrenost žitija koje smo živeli tih dana.

Vaksrs je, a na Vaskrs nas rokaju nikad jače. Opet spavam kod ćaletovih matoraca, a zvuk aviona meša se sa zvukom zvona iz lokalne crkve.

- Pamtim i vest da su roknuli Ćuruviju. I tad mi je, kao i sad, bilo jasno ko je to uradio.

- Imali smo kablovsku antenu i hvatali Dojče vele i ostale "izdajnike" da se informišemo, u jalovoj nadi da će neko konačno javiti da je majmun dogovorio primirje.

- Jutro kad me ćale konačno odvezao na položaj bilo je jutro posle bombardovanja RTS-a. Te noći je moja do tada nesuđena jedinica bila pod toliko teškom artiljerijom na nekoj ledini da je komanda odlučila da nas rasporedi po albanskim kućama u selu Samoljica pored Preševa. Pa ako rokaju, kad ginemo mi, ginuće i Albanci, rezonovali su oni s više čvaraka na epoletama.

- Tih sam dana šetao rep do pola leđa. Kraj je aprila, a do 1. maja je pritisak izvesnog majora idiota da moram da se ošišam pod pretnjom zatvorom konačno je urodio plodom. Sam sam se mašinicom olinjao tačno na 1. maj i od tada više nikad nisam pustio dugačku kosu (dok sam je još imao).

- Albanci ne komuniciraju s nama. Žene ne puštaju van onih 2-3 metra visokih zidova. Za sve te dane video sam jednu jedinu albansku ženu u tom selu, i to na par sekundi.

- Oficiri su imali "genijalan" plan da na vrh brda u Samoljici instaliraju lažne rakete, koje su ovi tupani odozgo nemilosrdno gađali svaki dan. Kako sam godinama kasnije saznao, osiromašenim uranijumom. Samoljica je jedno od nekoliko mesta gde je palo najviše bombi s tim uranijumom. U Vranju je stopa umrlih od raka narednih godina skočila za nekoliko stotina odsto.

- Bilo nas je 30 u jedinici, podeljenih u 3 spavaće sobe. Bilo je antiratnih, poput mene (u manjini), napaljenih koji bi jedva da sačekaju Engleze da krenu u kopnenu ofanzivu da ih kolju zubima (nešto malo više) i onih koji su jedva čekali da se sranje završi. Svi smo intenzivno mrzeli Slobu.

- U krevetu pored mene je spavao neki Rom koji će nekoliko godina kasnije osvojiti Guču. Bio je manji od šinjela koji su mu dali, ali je kidao onu trubu.

- Bilo je noći kad je rokanje bilo toliko jako da bismo se nabili u podrum, držali se za ruke, molili, plakali i glasno se opraštali sa životom. Onaj jeziv zvuk aviona u niskom letu koji ispušta bombetinu bio je toliko intenzivan da sam imao utisak da bombe padaju na 5 metara od nas. A padale su na 50 metara od nas.