ne ponovilo se!
BOMBARDOVANJE ESPRESA! Ovo su naša sećanja na 1999. Neko se ludo provodio, neko opraštao sa životom!
18 godina prošlo je od početka Nato agresije nad našom zemljom, a evo kako su članovi Espresa, od kojih su neki tada bili prava deca zapamtili ratne mesece 1999. godine:
OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!
Dunja (tada 9), Zemun, Beograd
Sećam se dobro - počelo je sa mojih 9 godina. Nisam imala pojma šta se dešava, ali radovala sam se jer ne idemo u školu. Prvo smo se svi potrpali u neki podrum u Zemunu, uz zvukove te jezive sirene, uvek bih pitala mamu zašto su policajci tako glasni. Glupo dete bejah. Deda je ostao u stanu i plašila sam se da ga ne uhapse. Kasnije smo otisli na Gardoš. Igrali smo se po ceo dan, dok "policajci" ne bi ponovo došli. Pala je i prva simpatija.
Jedne noći probudila me je gromoglasna eksplozija. Gađali su Dom vazduhoplovstva. Tada su mi već rekli o čemu seradi. Čula sam i da je poginula neka devojčica. Bezbrižnost je prestala, počeo je strah.
Tada sam - što iz priča, što iz neke majušne percepcije - počela da mrzim Milosevića. Mrzela sam ga dok sirene nisu prestale.
Jelena (tada 8), Cerak, Beograd
Sećam se nekih igračkica što su padale sa neba, i niko nam nije davao da ih uzimamo (da ne eksplodiraju). Ja sam ih naravno kupila sa ulice kad niko nije gledao i naravno ništa nije bilo, zakopavala sam ih iza kuće. Sećam se da kad su gađali Ostružnicu, neka baba je izašla na ulicu i drala se "Je*em ti mater Klintone" i onda su je sklanjali 15 minuta sa ulice.
I podruma, straha koje sam videla u očima drugih ljudi jer sam bila mala da bih se istinski plašila. Sećam se sirena i nekog karakterističnog mirisa koji nisam znala da objasnim, ali su mi najviše ostale u sećanju oči ljudi koje sam videla u podrumu.
Pravili su se da je sve u redu, uveče bi se čak i šalili, smejali, ali su ih oči izdavale, znala sam da je ozbiljno i da se svi plase.
Natalija (tada 19), Dorćol, Beograd
Ja sam imala 19 godina, pravo vreme za opšti haos, što u mojoj ludoj glavi, što napolju. Živela sam na Dorćolu i moram da priznam da pored činjenice da je zaista bilo strašno, sama činjenica da negde ljudi ginu od bombi, mi to i nismo osećali.
Posebna zabava je bila kada krenu sirene, Romi počnu sa sve koferima da beže u obližnje podrume zgrada (jer jelte u udžericama nije bilo podruma), a klinci bacaju ispred ulaza za podrum petarde i vrište od smeha od zapomaganja "Kukuuu lele, gotovo s nas".
Svaki dan, bukvalno po ceo dan, sedeli smo u pivnici u Skadarliji, a kada padne noć (što bi rekao Bora Čorba), zabodemo se kod mene na gajbu, "popušimo" po nešto (to je bilo jeftino vreme, ako me razumete"), pa do jutra ekipa sedi kod mene jer tu je provereno "sigurno". Mislim ko će da dira Dorćol?
Sve u svemu, bilo je to vreme uživanja u svemu što je zabranjeno, bilo je kinte, alkohola, razvrata, droga...Kad bolje razmislim zaista ne znam kako sam preživela bombardovanje, ako me kapirate....
Milka, (tada 14), Nikšić
Nemam pravu sliku bombardovanja jer sam bila 7. razred i živela u Crnoj Gori, koju su bombardovali samo nekoliko puta. Sećam se da su moji bili u panici jer su sestre studirale u Beogradu, pa je jedino bilo važno da nekako dođu u Crnu Goru.
U kući mi je svakodnevno bilo bar 30 ljudi, TV stalno upaljen i svaki minut se pratilo šta se dešava u Srbiji. Sestre su konačno došle nekim poslednjih autobusom koji je išao za CG, pa smo se svi malo smirili.
U školu sam išla, ne sve vreme i imali smo skraćene časove, a kada bi se čule sirene za početak opasnosti, svi smo trčali kući, strahujući da baš u tom trenutku ne padne neka bomba. U kući se svakodnevno proklinjao Havijer Solana, a ja sam se pitala ko je čovek i što ga svi toliko mrze.
PAŽNJA, PAŽNJA, VAZDUŠNA OPASNOST ZA BEOGRAD: Ovim rečima je najavljen NATO pakao! (AUDIO) (VIDEO)
Tako je bilo u početku, a kada su bombe počele da razaraju Beograd i Srbiju, kada su počeli da ginu civili, deca, da se ruše mostovi, kuće, a Crnu Goru da zaobilaze, u Nišiću su počeli mirni protesti. Ideja je naravno krenula iz moje kuće, brat, sestre i njihovo društvo su bili organizatori. Danima smo se svi okupljali u centru gradu kako bismo na neki način pružali podršku ljudima u Srbiji, i kako bismo "pozvali NATO" da nas ne razdvajaju od Srbije i da i nas bombarduju. Pošto je sve to bilo medijski propraćeno, mislim da su kasnije počeli protesti širom Crne Gore, koja sad jedva čeka da postane članica NATO-a :)
Suzana, (tada 8), Padinska skela
Drugi razred. U školu se ne ide. Ne ustajem rano, i skoro po ceo dan mogu da se igram sa drugaricama.
Mama mi je kao papagaj ponavljala: Kada čuješ sirenu trči kući! I tako sam ja dve ulice dalje, na dan kad su pogodili aerodrom Lisičiji jarak koji se od moje kuće nalazi na 100 metara, vozila rolere. Zvuk sirene nije se ni čuo. Samo prasak.
Počela sam da plačem, nisam znala šta se dešava.
Skinula sam rolere i u roze čarapicama i tufnastim helankama (sećam se kao da je juče bilo), otrčala kući. Došla sam do kuće,a na vratima je stajala mama - uspaničena i uplakana. Kad sam je videla ja sam se pribrala, a pažnja je s mene vrlo brzo skrenuta jer je komšija pao u nesvest. To je jedna od uspomena koje nikad neću zaboraviti.
Kad su pogodili pumpu kod Kovilova, to je bilo usred noći. Tada me je uzeo iz kreveta i stavio pod sto, koji je prethodno postavio pod noseći zid.
Popucali su nam prozori, bilo je užasno - čega se ja ne sećam jer sam spavala. Narednih godina su mi prepričavali kako su mislili da ćemo poginuti, kako su se tresli i plakali, dok sam ja bezbrižno spavala i na tatino drmusanje odgovarala: Ma pusti me da spavam!
