bilo jednom u sfrj
Vukovar, jedna priča: Kako sam otišao u rat 1991. kao kovrdžavi dečak, a vratio se kao matori debeli ćelavac! (1. deo)
Ovaj tekst čekao je 25 godina da izađe iz mene. Pisaću ga u nekoliko nastavaka, pa ko preživi...
Krik s druge strane slušalice. I plač, koji se ne zaustavlja. Naprotiv. Slušalicu uzima otac, čujem u magnovenju: "Sine, pa kako, zašto, je l` po kazni, čekaj, odloži ako možeš, sad ćemo da zovemo nekog"... Jedino što sam uspeo da izgovorim bilo je:
"Ćale, batali, nemam vremena. Žurim, bus samo što nije pošao".
Inače slabo pamtim stvari, ali tih se dana jako dobro sećam. Sledeća scena u mojoj glavi je Slavonija, mrkli mrak i svetla busevaa koja osvetljavaju ravnicu pregaženu tenkovskim tragovima. Tamo gde su do juče njive orali traktorima sad prolaze tenkovi.
Putovali smo noću, prestravljeni. Nismo imali pojma šta nas čeka. Do jutros rat je bio samo na crno-belom televizoru koji smo gledali svega nekoliko minuta dnevno. Sad smo ratu hrlili u zagrljaj...
(Nastaviće se...)
