bilo jednom u sfrj
Vukovar, jedna priča: Kako sam otišao u rat 1991. kao kovrdžavi dečak, a vratio se kao matori debeli ćelavac! (1. deo)
Ovaj tekst čekao je 25 godina da izađe iz mene. Pisaću ga u nekoliko nastavaka, pa ko preživi...
Da je taj dan bio sasvim drugačiji bilo je jasno još u kantini, gde smo se lenjo izležavali posle još jednog obilnog ručka.
"Ponesite i torbe i sve duple stvari", odzvanjalo nam je u ušima dok smo unezvereno gledali po spavaoni u potrazi za šlemovima i drugim parom čizama i čarapa.
Zima je dolazila, a kako smo na vestima mogli čuti, u Vukovaru je, za razliku od Niša, bilo hladno.
Scena koju nikad neću da zaboravim: prozivaju nas jednog za drugim, a jednom dečkiću s jakim naglaskom iz Zapadne Srbije tresu se noge. Stoji bukvalno ispred mene i u momentu kad mu čitaju ime i odsečno govore: "U autobus!", sliva mu se mlaz mokraće niz nogavice. Čovek se upišao od straha.
Nekoliko crvenih Niš ekspres buseva parkirano u krugu kasarne ubrzano se pune. Jedan za drugim odlaze moji drugari. A onda čitaju i moje ime. Prolazi mi kroz glavu nasmejano lice majke dok izgovara: "Sine, sve će biti u redu, (taj i taj) mi je obećao da nećeš na front".
Imamo vremena samo za jedan telefonski poziv. Zovem kući, javlja se majka.
"Micika, idem u Vukovar".
