bilo jednom u sfrj
Vukovar, jedna priča: Kako sam otišao u rat 1991. kao kovrdžavi dečak, a vratio se kao matori debeli ćelavac! (1. deo)
Ovaj tekst čekao je 25 godina da izađe iz mene. Pisaću ga u nekoliko nastavaka, pa ko preživi...
I tako je tih dva meseca i 20 dana prolazilo u kombinaciji obuke, jutarnje gimnastike u 5 sabajle, noćnih straža i ostalih besmislenih stvari, kao što je vojska besmislena sama po sebi. Dok se nisam dočepao kancelarije nekog glavonje i kao budući novinar počeo da piskaram sve što je tih dana zvanično bilo potrebno zapisati.
Najviše sam popisivao rezerviste, koji su tih dana svakodnevno, u stotinama, odlazili put Vukovara, da bi se posle "smene" od 45 dana vraćali nazad. Neki teško oštećeni, gotovo poluludi, poput jednog od najboljih ćaletovih prijatelja koji je za svega metar i po dana vukovarskog pakla "otišao" da se nikad više ne sastavi s pameću.
Ostalo staje u remiksu te tople niške jeseni, alkoholnim isparenjima u vazduhu i onih par izlazaka po gradu, loveći EKV i Obojeni program po niškim koncertnim salama.
Sve do 3. decembra.
Tad su oglasili još jednu uzbunu koje su tih dana bile uobičajene. Zazvoni zaglušujuća sirena, mi se kao nešto uskomešamo, u onoj još uvek letnjoj garderobi dogegamo do piste, gde nas prozovu, istestiraju nam brzinu i vrate nas u spavaone - svojim vokmenima, pismima devojčica koje smo simpatisali i knjigama kojima smo kratili vreme (Le Kare u mom slučaju, Verina i pisma Zizi i P.I.L. na "Greatest Hits kaseti).
