bilo jednom u sfrj
Vukovar, jedna priča: Kako sam otišao u rat 1991. kao kovrdžavi dečak, a vratio se kao matori debeli ćelavac! (1. deo)
Ovaj tekst čekao je 25 godina da izađe iz mene. Pisaću ga u nekoliko nastavaka, pa ko preživi...
Veze sam imao, ali da dobijem kasarnu bez ratnog rasporeda. Kako će se ispostaviti 4. decembra, svega dva i po meseca otkako sam zadužio uniformu, "Stevan Sinđelić" bio je jedina kasarna u Nišu s ratnim rasporedom. Sve što je išlo na front u Hrvatsku moralo je da prođe kroz "Stevu". Kurata sreća, ha?
Ne bi se reklo za desetak Crnogoraca i Hercegovaca, od nas 120 "septembaraca". Naime, svi ti momci poreklom odatle, zahvaljujući činjenici da je upravnik kasarne bio neki Crnogorac s hercegovačkim poreklom, ostali su u Nišu i fronta nisu videli. Bar neki od njih, ali vratićemo se još na tu priču.
Da je "Stevan" bio pripremni centar za front bilo mi je jasno još prve večeri. Dok smo mi, sveže obrijani "zelembaći" dužili opremu, po ogromnom dvorištu kasarne i oko nje bauljali su polupijani rezervisti s juga Srbije: iz Niša, Leskovca, Pirota, Bele Palanke, Aleksinca, Vranja, Bujanovca...
Osim što su bili pod gasom, svima je bila zajedničko još nešto: očajan pogled u očima. Nedeljama pre toga gledali su rat na TV-u, a sad eto ih odjednom opasani i sa smešnim "petokrakama" na "titovkama". Da, tih dana još nisu bili skinuli petokrake s kapa. U rat nas je možda slao Slobodan Milošević, ali nas je oblačila Titova rezerva.
Malo je, doduše, ostalo od Titove Jugoslavije tih dana u vojsci. Slovenci i Hrvati su već bili zapalili, muslimana iz Bosne je bilo jako malo. Zapravo, jedan desetar negde iz Hrvatske i jedan potporučnik "izBosne". Pričalo se da je bio jedan od najboljih u svojoj klasi, tenk je znao u prste.
