Kako kupujemo polovnjake? I zašto se plašimo velike kilometraže?

Da li onda uopšte kupovati polovan automobil?

Naravno, zato što za neuporedivo manje novca možemo da dođemo do automobila kakav nikada ne bismo mogli da priuštimo ukoliko bismo insistirali na novom. Biće donekle "zastareo" kada ga kupimo, istina, enterijer neće biti kao nov, garancija odavno više neće važiti i postojaće veći rizik od kvarova, od kojih nas najviše plaše oni najskuplji.

Međutim, bićemo u prilici da vozimo udoban, brz i atraktivan automobil, koji smo dobili npr. za 5.000 evra, a nov je koštao preko 30.000 evra.

Određene popravke nas očekuju, tu nema dileme, uključujući i te naskuplje. Ali zaboravljamo da upravo te skupe popravke toliko obaraju cenu polovnim vozilima. Stoga treba dobro proveriti stanje polovnjaka, proceniti šta još na njemu može da se pokvari u sledećih npr. godinu-dve dana i na osnovu toga doneti odluku o kupovini.

Pa ko može da proceni šta će se pokvariti u sledećih godinu dana?! Može da proceni svako, a koliko će procena biti tačna, to je već drugo pitanje. Šalu na stranu, možda ćemo dati još "xxx" evra za dizne, "yyy" evra za plivajući, "zzz" evra za turbinu... Tu su i protokomer, "poneki" senzor i po par spona, kugli, ležajeva, diskovi, neka sajla, glavni kočioni cilindar, hladnjak, crevo, podizači...

Čekajte malo! Sve gore navedeno se kvari i na novim automobilima! Upravo tako - često "potapanje" papučice gasa pri malom broju obrtaja nateraće plivajući zamajac da vrlo brzo "podnese ostavku", dok bez iživljavanja vozača može da traje izuzetno dugo.

Isto važi i za turbo punjač - kvalitetno motorno ulje, redovno menjanje ulja, ispravan motor, puštanje turbo punjača da se "smiri" nakon oštre vožnje pre gašenja motora i on takođe može da traje veoma dugo bez remonta ili zamene.

Dakle, pređena kilometraža nije ni približno presudan faktor pri oceni stanja vozila ili proceni koliko još može da se koristi pre nego što bude spremno za auto otpad.