Kako kupujemo polovnjake? I zašto se plašimo velike kilometraže?

Polovna vozila su izdržljivija nego što mislimo

Možda će automobil u periodu od 15 godina da promeni tri vlasnika, od kojih će prva dva da skinu kilometražu. Tako će treći vlasnik vozila sa pređenih više od 500.000 km biti uveren da je njegov ljubimac prešao samo 170.000 km i potpuno se razočarati tim modelom zbog određenih kvarova / problema koje nije očekivao na toj kilometraži.

Upravo zbog ovakvih situacija se i dalje održava zabluda da je retkost da automobil stigne do pola miliona kilometara. Isti taj auto, koji je već prešao više od 500.000 km, možda će biti vožen još 100.000 km, pa biti prodat nekome kod koga će preći još toliko.

Na kraju završava kod vozača koji će biti ponosan kako je njegov ljubimac prešao "samo" 250.000 kilometara i kako se odlično drži za tu kilometražu. Ili će proklinjati dan kada ga je kupio...

Stari protiv novih

Zbog masovnog skidanja kilometraže, uglavnom smo u zabludi da je auto posle 200.000 ili 300.000 km "gotov", što se poklapa sa realnim "rokom trajanja" automobila iz sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih godina prošlog veka.

Međutim, činjenica je da savremeni automobili imaju neuporedivo bolju antikorozivnu zaštitu (nema rđanja), a motori bez problema prelaze 300.000, 400.000 i više kilometara bez generalne, pri čemu ozbiljne kvarove obično izazivaju dizne, turbo punjač, pumpe, plivajući zamajac, EGR i drugi senzori i slično.

Nije šija nego vrat, pomislićete. Slažemo se, u pravu ste. Jednostavno, savremeni automobil je vrlo kompleksna mašina sa mnogo sofisticiranih elemenata, od kojih su neki izloženi velikim naprezanjima.