Kako kupujemo polovnjake? I zašto se plašimo velike kilometraže?

Automobil koji je prešao 400.000 kilometara? Taj je "na samrti", reći će mnogi i okrenuti glavu od njega kao od gubavca: "Ne vredi ni trećinu od cene koju je prodavac stavio u oglas. Samo lud čovek može da ga kupi." Međutim, često nisu ni svesni da su njihovi ljubimci na četiri točka u stvari prešli i po stotinak i više hiljada kilometara od "gubavca"...

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Naslov ovog teksta verovatno deluje detinjasto. Kakvo je to uopšte pitanje? Velike kilometraže se ne plašimo zato što smo plašljivi, već jednostavno znamo da se automobil tokom vožnje "troši" i što više kilometara pređe, bliže je svojoj konačnoj destinaciji - auto otpadu.

Zato u oglasima, u zavisnosti od godišta, neretko preskačemo one koji su prešli npr. 170.000 km, a onih sa 250.000 km se užasavamo. Verovatno je motor "pred generalnu", ko zna u kakvom su stanju dizne, turbina i "plivajući"... Drugim rečima, "sigurno mu je izvađena duša".

Međutim, praksa pokazuje da je ovakav pristup često pogrešan. Problem je u tome što se mnogi kupci drže kilometraže kao pijan plota, kao da namerno zaboravljaju da ona može vrlo lako da se smanji i da se smanjuje.

Skidanje kilometraže nije karakteristično samo za našu zemlju, Balkan ili jugoistočnu Evropu, već je postalo masovna pojava u čitavoj Evropi, pri čemu to može da uradi svaki vlasnik za dvadesetak ili manje evra (u zavisnosti od vozila i "tržišta").

Ne upiremo prst ka auto placevima! Samo ukazujemo na realnost - kilometražu skidaju i prodavci privatnih automobila. Skidaju i jedni i drugi i u inostranstvu, u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Holandiji, Belgiji, Engleskoj... Isto kao i oni koji kupe nov auto u Srbiji, pa ga prodaju posle npr. desetak godina.

Dakle, nema potrebe da se niko nađe prozvanim, optuženim i slično - ovo je u stvari javna tajna, kao kada bismo "otkrili" da se većina plavuša u Srbiji u stvari farba!