PRE SEDAM GODINA NAPISAO JE GRAFIT KOJI JE ZAPALIO SIRIJU! Danas mu je ostalo samo KAJANJE... (VIDEO)

Sirijac Muavija Sijasneh užasno se kaje zbog onoga što je uradio u prošlosti.

Ne toliko zbog toga što se ovaj 20-godišnji Sirijac već sedam godina bori u pojedinim uporištima još retkih preostalih sekularnih pobunjenika Slobodne sirijske vojske u svom rodnom gradu Dara skoro uz samu granicu s Jordanom.

Kaje se više zato što ga već godina slave, a što više prolazi vreme sve ga više i pljuju kao onoga čiji su obični grafiti na zidu u Darai u martu 2011. bili okidač za jezivi rat kojim je razorena nekada predivna zemlja s predivnim ljudima.

Sijasnehu je, zapravo, najgore zato što njega samog muči sve gori osećaj krivice. Imao je samo 13 godina kada je na zidu svoje škole sa svojim prijateljima krenuo da piše grafite, sve pod uticajem onoga što su na internetu videli da se u to vreme događalo u Arapskom proleću u Tunisu.

Tada još nisu mogli niti da sanjaju u kakav će pakao potonuti Libija uprkos protestima i protuudarima Muamera Gadafija. O njihovoj domovini da se i ne govori.

Klinci su naprosto videli da u Tunisu pišu "Sloboda!", što je još i moglo proći u Siriji, ali su pisali i "Dole režim!", što nije moglo proći.

Sijasneh je tako ispisao prvo "Sloboda!", pa "Dole režim!", a onda i "Došao si i ti na red Doktore!". Ono "Doktore" odnosilo se na predsednika, diplomiranog oftalmologa.

Nije prošlo dugo i jednog dana u 4 iza ponoći na vrata njegovog roditeljskog doma banula je policija. Roditelji nisu imali pojma zašto, ostali su šokirani kad su videli da mu stavljaju lisice i odvode ga, jer im dečak nije rekao za svoju dečiju zafrkanciju s grafitima.

Da stvar bude gora, bila je to tajna policija. Na odlasku su rekli roditeljima neka ne brinu, vratiće ga vrlo brzo. Ispalo je, međutim, da su osim njega tog jutra pohapsili celo njegovo društvo, sve dečake. Ispalo je i to da se "ispitivanje" izrodilo u batinanje dečaka.

Ranijih godina Sijasneh je opisivao te dane:

- Tukli su me kablovima, polivali su me ledenom vodom, a onda tresli strujom. Obesili su me o zid ćelije za lisice i ostavili me tako celi dan dok nisam priznao i dao im imena svih koji su tamo bili. Bilo je to jako, jako teško, bio sam samo dete.

Još dok su klinci bili u zatvoru, na ulicama Darae počeli su da se događaju mali protesti. A onda je uspedio domino efekt sve goreg od goreg slučaja.

Porodice su onda otišle da apeluju kod tajne policije da neka više puste decu. Policija im je tome udovoljila, pustili su dečake. Samo, bilo je to nakon već 26 dana i kada su deca izišla, bila su tako izubijana, izmučena i u takvom stanju da je javnost grada polujela. Nastali su veliki protesti.

Na velike proteste vlasti su lakomisleno odgovorile velikom silom. Stvari su kulminirale tako brzo da su vlasti u Damasku već u maju 2011. shvatile da se to šta se događa neće moći da reši golom silom. Bašar al Asad ionako nije bio od istog materijala kao njegov otac Hafez i po svoj prilici je tada hteo da pokaže dobru volju, krene s bržim reformama. Ali su njegove vlasti to napravile toliko traljavo da su u martu 2011., kada su iz zatvora Sednaja počeli da puštaju političke zatvorenike, masovno puštali militantne verske fundamentaliste, salafiste.

Odjednom su se po gradovima Sirije počeli ukazivati bradati tipovi s džihadističkom pričom koju su prodavali po trgovima. Već u avgustu Abu Bakr, kasniji utemeljitelj ISIL-a, iz centrale al Kaide iz Iraka zadužio je svog čoveka Ahmeda Huseina al-Šar’a da oformi al Kaidinu vojsku, što je ovaj uz dovoljno novca i oružja iz inostranstva, posebno rutama preko Jordana i iz Saudijske Arabije i Katara, ekspresno i masovno i učinio.

Već u prvoj godini namnožilo se još frakcija više ili manje povezanih s al Kaidom, Muslimanskim bratstvom, kime sve ne. Porušene su cele gradske četvrti, sekle su se glave, milioni su raseljeni, nakon al Kaidine Džabhat al Nusre (danas Tahrir al Šam), nastao je jednako okrutan, drogiran i brutalan, ali još puno moćniji ISIS...

Otada je, prema SCPR-u iz Damaska, u sedam godina rata poginulo i pobijeno 470.000 ljudi. Muavija Sijasneh danas je i dalje u svom gradu Daraa, koji je pre rata s predgrađima imao 150.000 stanovnika. Poslednjih dana Sirijska vojska, dakle vojska vlade iz Damaska, krenula je u konačno oslobađanje pokrajine Dara u kojoj su počeli prvi protesti pre sedam godina.

Prethodno su, što vlada iz Damaska uz pomoć Rusije, što Kurdi na istoku zemlje uz pomoć SAD-a, totalni razbili ISIS širom zemlje. Ostalo je tek nešto malo suludih džepova tog islamističkog kulta smrti, ali i to se polako "rešava".

Na severozapadu Sirije još se drži prostor od kakvih 10 posto površine zemlje gde ima svega; od al Kaide do niza islamističkih frakcija koje direktno podržava Redžep Tajip Erdogan s nešto vlastitih trupa na terenu. Tamo vlada zbilja totalni haos i bezakonje.

Sirijska vojska, pak, na jugu "čisti" pokrajinu Dara i posebno ovih dana bilo bi zanimljivo videti što se događa s Muavijem Sijasnehom, koji je verovatno još uvek u svom gradu kao jedan od poslednjih sekularnih pobunjenika.

Samo nekoliko dana uoči početka ofanzive, Der Spiegelov Klas Relotius uspeo je da dobije Sijasnehaa internet vezom na video razgovor. I naravno da su u prvom redu pričali o onim njegovim dečijim grafitima iz 2011.

- Bože, nisam to smeo da da uradim! - kazao je novinaru u jednom trenutku, otvorio mu je dušu. Njegov osećaj krivice zapravo je iracionalan. Jedna osoba, čak i odrasla, naravno da nije mogla biti kriva za bilo šta, kamoli dete.

Mnogima je danas u Siriji užasno žao. Sirijska vojska je, na primer, u prva dva dana najnovije ofanzive oslobodila čak 420 kilometara kvadratnih. Ne toliko zbog toga što je tokom godina usled iskustva iz hiljade ogorčenih bitaka postala iskusna, što je ojačala s oružanom pomoći Rusije i Irana, te neuporedivo boljom vojnom obukom vojnika danas, koliko zato što su se pobunjenici, među kojima mnogi čak i džihadisti, masovno počeli da se predaju ili se barem povle iz svih gradova bez borbe.

Rat, posebno ne ovakav, nijednom iole normalnom Sirijcu nikako nije mogao biti na umu kao nešto što bi želeli 2011. Sam Bašar al Asad nema sumnje da se barem tu i tamo prisetio kako je ponekad naivno, ponekad pogrešno tumačio šta se oko njega događa. Recimo, onda kada se na samitu Arapske lige smejao Gadafiju kad je ovaj okupljenima govorio da će možda doći red i na njih. Mislio je da Gadafi preteruje. Ili nerazumevanje problema korupcije u Siriji uoči zlosrećne 2011. Ili nerazumevanje pretnje da će se puki građanski protesti iz 2011. u samo nekoliko nedelja da izrodi u masovnu, groznu džihadističku najezdu iz inostranstvaa, pokolje i masovnu posrednu vojnu intervenciju nekih najgorih od najgorih, poput Katara i Saudijske Arabije.

Sijasneh je sve te godine proveo s puškom u ruci u Darai i danas više ne sanja kao što je nekad kao dete sanjao, da ode na fakultet, da postane vojni pilot u Sirijskoj vojsci.

Od ona četiri dečaka koji su šarali po zidu, jedan je poginuo, dvojica su otišla iz zemlje kao izbeglice. Sijasneh se više ne nada niti da bi jednog dana mogao osnovati porodicu. I dok su mnogi njegove kolege iz škole stradali od metka vladinih snaga ili samoubilačkih džihadističkih eksplozija, tako i njegov otac, koliko god mu ne pada na pamet odustati od borbe, jer nikada ništa drugo nije niti radio, kada ga je novinar još pre 15 meseci pitao što bi uradio da može vratiti vrijeme, prvo je malo zastao, a onda je ovako odgovorio:

- Da sam tada znao ovo što znam sada, mislim da ne bih to uradio. Nisam očekivao da će se ovako dalje događati. Nisam očekivao da će moj otac poginuti ili da će poginuti očevi hiljada drugih dečaka. Žao mi je što je toliko nedužnih ljudi umrlo.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express.hr)