SVI BRUJE O SERIJSKOM UBICI KOJI JE SILOVAO I JEO SVOJE ŽRTVE: Sada ceo svet zna kakve grozote je činio, UŽAS!

Netfliksova najnovija prava kriminalistička drama "Dahmer-Monster: The Jeffrey Dahmer Story" je glavna tema otkako je objavljena 21. septembra i interesovanje nikako da splasne.

Kokreatori su Rajan Marfi i Ijan Brenan (koji je takođe producirao hit TV seriju "Glee", "Scream Queens", itd) ova serija od 10 delova istražuje život i vreme Džefrija Damera, jednog od najozloglašenijih serijskih ubica u istoriji.

Damer koji je ubio i raskomadao 17 ljudi u periodu od 13 godina, takođe je bio poznat po pedofiliji, kanibalu... Serija je bila u trendu više puta na Tviteru, sa više od 918.000 angažmana. Tokom vikenda, emisija je bila na vrhu liste "najgledanijih serija" servisa za striming u više zemalja širom sveta.

Kreatori su želeli da se serija razlikuje od drugih istinskih kriminalističkih trilera uokvirujući narativ iz perspektive Damerovih žrtava, od kojih su mnogi bili dečaci iz marginalizovanih grupa. Serija koja budi jezu u kostima, pojavila se kao neprikosnoveni hit među gledaocima. Publika je pohvalila dubinsko istraživanje i vrhunsku glumačku glumu.

NY Times je ponovo objavio članak o Džefriju iz 1991. godine, i daje nam bolji uvid u sve stravične zločine koje je počinio.

Bio je "čudak" u srednjoj školi

Na 98. strani srednjoškolskog godišnjaka Džefrija L. Damera u Ohaju je fotografija 45 učenika počasnog društva poređanih rame uz rame, dobro začešljane kose, samouverenog osmeha. Jedan apsolvent tri reda od vrha nema osmeh, oči, lice: njegovu sliku je zacrnio markirnom olovkom, koju je iznervirani studentski urednik sveo na siluetu pre nego što je godišnjak otišao u štampariju. Ta silueta je bio gospodin Damer u proleće 1978. godine, nekoliko meseci pre nego što je rekao da je ubio svoju prvu žrtvu, tegom za vežbanje.

Prošlo je 13 godina pre nego što je priznao jedno od najstrašnijih nizova ubistava u modernom vremenu. Sa ocenama koje su se kretale od petice do kečeva g. Damer je bio daleko ispod standarda društva časti, ali se ušunjao na foto sesiju kao da tamo pripada. Niko nije rekao ni reč sve dok nije škljocnuo aparat.

Za sve godine u kojima je vapio za pažnjom, bio je to jedan od retkih puta da je uhvaćen. Do tada je sam sebe naučio da živi iza maske normalnosti koja je skrivala njegove često kontradiktorne emocije. To je bila maska koju niko nije skidao sve do jedne noći prošlog meseca, kada je čovek sa lisicama na rukama jedva izbegao iz bizarno pretrpanog stana gospodina Damera u problematičnom kvartu Milvokija, pozvao policiju i promucao da je gospodin Damer pokušavao da ga ubije.

Ali njih 17 nije uspelo da pobegne

Vlasti kažu da najmanje 17 drugih muškaraca nije pobeglo: da je gospodin Damer stavio drogu u njihova pića, davio ih i sekao njihova tela električnom testerom; da je odbacio kosti koje nije želeo u bure od 200 litara koju je kupio samo za tu svrhu; da je poređao tri lobanje na policu u svom stanu, ali tek pošto ih je poprskao sivom bojom, kako bi zavarao ljude da misle da su to plastični modeli, kakve bi mogli da proučavaju ambiciozni umetnik ili stažista (kako se inače predstavljao pri upoznavanju sa bduućim žrtvama).

Jednom je, kako je rekao policiji u Milvokiju, ispržio biceps žrtve zajedno s povrćem i pojeo ga.

Neki kriminalni psiholozi u gospodinu Dameru vide osobine koje su proučavali kod masovnih ubica poput Teodora Bandija, koji je 1989. godine na Floridi ubijen strujom nakon 15-godišnjeg traga nasilja za koje istražitelji veruju da je odnelo živote najmanje 30 mladih žena širom nacije, ili Džon Vejn Gejsi, koji je 1980. osuđen za se**ualna ubistva 33 mladića u Čikagu.

- Imamo posla sa istom dinamikom koju možemo da vidimo kod Gejsija: disfunkcionalnom porodicom, tipom koji poriče svoja homoseksualna osećanja da bi izbrisao bilo kakav stid koji bi mogao da oseti u vršenju ovih dela, koji uništava ljude koji su ga privukli na prvom mestu, rekao je Ted Kejhil, koji je napisao knjigu o ubistvima Gejsija.

- On kažnjava sebe i kažnjava njih u isto vreme.

Sve je zbunio ovaj slučaj

Sada se svi, od detektiva do voditelja radio emisija, osećaju zbunjeno zbog slučaja Damer. Činjenice same po sebi - dom u kojem su roditelji prošli kroz gorak razvod; brat za koga je dugo verovao da je omiljeni u porodici; majka za koju je rekao policiji da je imala nervni slom; njegov nedostatak bliskih prijatelja -- ne objašnjavaju zašto je uradio ono što kaže da je uradio. Ali sve jeziviji detalji koji su se pojavili o gospodinu Dameru doveli su do jednog osnovnog pitanja: ko je ovaj čovek?

Ko je zapravo bio Džefri Damer?

Bio je učenik osnovne škole koji je skladištio životinjske skelete u bocama sa formaldehidom. Srednjoškolac koji je pio viski u ranim jutarnjim časovima. Vojni lekar koji je ubedio svoje kolege da mrzi bilo šta neprijatnije od merenja krvnog pritiska vojnicima. Radnik u fabrici koji je ubio gej muškarca u hotelu u Milvokiju, spakovao telo u kofer, otišao liftom do predvorja, pozvao taksi i naterao vozača da stavi kofer u gepek. Kao g. Gejsi i g. Bundi, g. Damer je godinama bio neotkriven.

Neke od njegovih žrtava dolazile su sa margine društva, a bilo ih je toliko da nije mogao da ih se seti svih - muškaraca koje je upisao u svoju memoriju ne po njihovim imenima, već po njihovim tetovažama. Neki od njih bili su poput samog gospodina Damera, ljudi na koje društvo nije obraćalo pažnju.

Uznemirujuće slike iz detinjstva

Umeo je da se izvuče iz nevolje kada je morao. Dana 27. maja, skoro dva meseca pre njegovog hapšenja, komšije su pozvale policiju zbog golog, krvavog tinejdžera kojeg su videli kako luta ulicom ispred stana gospodina Damera. Policajci koji su vršili istragu poverovali su u objašnjenje gospodina Damera da on i dečak žive zajedno i da su se samo svađali.

Nakon što su otišli, gospodin Damer je kasnije rekao, ubio je tinejdžera, Koneraka Sintasomfona. Policajci su suspendovani, uz platu.

Imao je i šaljivu stranu, dok je ulazio u apartman potpredsednika Voltera F. Mondejla i kancelariju humoriste Arta Buhvalda na školskom izletu u Vašington. Ali njegov rodni grad - Bath Tovnšip, Ohajo, prosperitetna zajednica koja je bila dom Firestones-a i drugih donosilaca odluka koji su predsedavali fabrikama guma u ​​obližnjem Akronu - bio je zatvoreno mesto.

Svima je čudno bilo njegovo ponašanje, ali nisu reagovali

G. Damer je govorio o sebi. I ako je neko shvatio koliko je neko njegovo ponašanje neobično, niko ništa nije preduzeo po tom pitanju.

- Šta god se dogodilo u Džefovom životu, nije mogao da priča o tome, rekla je Marta Šmit, drugarica iz srednje škole Revere koja je sada docent sociologije na Univerzitetu Capital u Kolumbusu, Ohajo. Ali dodala je:

- Sve vreme je bilo toliko jasno da on zapravo viče: "Obrati pažnju na mene."

Govorio je to godinama. Školski zapisi komentara njegovih nastavnika sugerišu da su njegovo osećanje otuđenosti bilo očigledno već u prvom razredu. Njegova majka se razbolela 1966. nakonrođenja njegovog brata Davida.

- Džef se osećao zapostavljenim, rekao je jedan školski zvaničnik u Dojlstaunu u Ohaju, gde je gospodin Damer, tada šestogodišnjak, te jeseni bio upisan u osnovnu školu Hazel Harvi. Porodica se preselila u obližnji Barberton pre završetka školske godine, a nešto više od godinu dana kasnije, kada je gospodin Damer imao osam godina, ponovo su se preselili u Bat.

Prema onome što je njegov otac, Lajonel Dahmer, prošle godine rekao službeniku za uslovnu kaznu u Milvokiju, to bi bilo otprilike u vreme kada je Džefri Damer se**ualno napao dečaka iz komšiluka. Džefri Damer je u razgovorima sa policijom negirao da je ikada bio napadnut na taj način.

Čuvao skelete životinja kad je bio mali

Erik Tajson, koji je odrastao preko puta ulice, rekao je da je Džefri Damer držao skelete veverice i miševa u šupi u dvorištu i da je imao životinjsko groblje pored kuće, sa grobovima i malim krstovima.

- Izvestan broj komšija se prisećao da je video životinje, poput žaba i mačaka nabijenih na kolac ili nabijenih na drveće, rekao je on. Damerov srednjoškolski dosije je izgledao normalno: bio je u bendu i igrao je tenis u školi. Ali je pio.

- Viđao sam ga kako pije džin, rekao je Čip Krofut, još jedan drug iz razreda. Jednog dana je otišao na čas sa viskijem, a gospođa Šmit je pitala zašto pije.

- To je moj lek, bio je njegov odgovor, rekla je.

Ponekad je pokušavao da privuče pažnju urlanjem čudnih uzvika na javnim mestima ili pretvarajući se da se onesvesti dok prelazi ulicu. Ušunjati se na fotografiju počasnog društva postalo je nešto kao godišnja šala: radio je to kada je bio mlađi, kao i kada je bio senior.

- To je bilo Džefova glavna fora, rekla je gospođa Šmit.

- To je bio deo njegovog pokušaja da bude nekonvencionalan i da se ruga svemu oko sebe. Mislim da je veoma svesno izabrao društvo časti, jer mislim da se na neki način smejao sebi i nama.

Nevolje kod kuće, a onda i ubistvo

Kod kuće je bilo turbulencija: brak Damerovih se raspadao. Jedna osoba koja je poznavala Damerove rekla je da se kako su se stvari pogoršavale, Lionel Damer preselio u drugi deo kuće da bi bio dalje od svoje žene.

Čak je u poroti postavio i alarm, konopac povučen preko sobe sa ključevima koji su visili sa njega i koji bi zveckali ako bi ona upala u prostoriju dok on spava. Kasnije se gospodin Damer preselio u motel.

U poslednjim nedeljama brakorazvodne nagodbe, neposredno nakon što je Džefri Damer završio srednju školu, kaže da je počinio svoje prvo ubistvo, ubistvo koje je ostalo neprijavljeno sve dok nije pričao policiji o tome prošlog meseca.

Gospodin Damer je rekao policiji da je pokupio stopera po imenu Stiven Hiks i odveo ga kući na pivo. G. Damer je rekao da su imali polne odnose. Kada je gospodin Hiks hteo da ode, gospodin Damer mu je razbio potiljak tegom za vežbanje, a zatim ga zadavio.

Odvukao je telo u podrum ispod kuće, isekao ga na komade i odložio u kese za smeće. Kasnije je kosti zakopao, da bi ih opet iskopao, zgnječio i rasuo u jaruzi iza roditeljske kuće.

To je postavilo obrazac za koji vlasti kažu da je gospodin Damer sledio u Milvokiju, gde je pretvorio kuću svoje bake, a kasnije i sopstveni stan u fabrike za ubijanje: nudio bi ljudima pivo ili novac da poziraju goli dok je fotografisao. Kada bi hteli da odu, postajao je nasilan.

Pokazivanje druge strane dok je bio na vojnoj dužnosti

Sledeća stanica za gospodina Damera bio je Univerzitet Ohajo, gde je proveo jedan semestar. Zatim se prijavio u vojsku i javio se na dužnost, u proleće 1980. Počeo je da se obučava za vojnog policajca, ali je ubrzo prebačen u Fort Sem Hjuston, u San Antoniju, na šest nedelja kurs medicinskog specijaliste, vojni ekvivalent pomoćnika medicinske sestre, posao koji je uključivao skrining pacijenata.

Dodeljen je u 2. bataljon 68. oklopnog puka 8. pešadijske divizije i poslat je u Baumholder u Zapadnu Nemačku. Gospodin Damer je svoju sobu u Baumholderu ukrasio posterom hevi metal rok grupe Iron Maiden. Takođe je proveo sate gledajući dečiju slikovnicu o trolu i jarcima Grufu i pričajući pijane viceve ​​o V. C. Fildsu. Jednom je svom kolegi, Biliju Džej Kepšou, poklonio rođendansku čestitku sa kriglom piva na njoj i Fieldsovim "punchlineom".

- Kolegi guzderu na njegov 19. rođendan, napisao je na čestitki.

- Puno je pričao o svom ocu, rekao je gospodin Kepšou.

- Hteo je da ugodi svom tati, a njegov kolega je verovao da je bio sin jedinac "nikad nije rekao ništa o bratu", rekao je gospodin Kepšou prošle nedelje.

Gospodin Damer je bio čist i lagan, iako bi prekorio gospodina Kepšoa što je koristio psovke. Ali kada popije, lice bi mu postalo kameno i, za gospodina Kepšoua, delovao je preteće.

- Kada bi pio, postao bi stvarno nasilan prema meni, rekao je gospodin Kepšou, koji sada služi jednogodišnju kaznu u zatvoru za ubistvo iz nehata, prekršaj, koje uključuje 14-godišnjaka koji je pozajmio auto i udario i ubio nekoga.

- Po licu mu se moglo reći da se nije šalio. Bilo je stvarno. Zato mi je to smetalo. To je bila sasvim druga strana. Lice mu je bilo prazno. Bilo je kao da je kosooki. Izraz kao da ga jednostavno nije bilo. Nikad ga nisam video na tuđem licu.

Ubijanje mu postaje skoro pa rutina

G. Damer je časno otpušten u martu 1981, godinu dana pre nego što je završena njegova trogodišnja regrutacija. Priča oko kasarne je bila da je otpušten zbog pića. Vojni zvaničnici u Vašingtonu nisu hteli da razgovaraju o razlozima, ali gospodin Damer je rekao da je otpušten na osnovu poglavlja 9 Kodeksa vojnog pravosuđa, odeljka koji pokriva upotrebu droge ili alkohola od strane vojnog osoblja.

Prema onome što je gospodin Damer rekao policiji prošlog meseca, fantazije o ubijanju ljudi koje je imao kada je imao 17 ili 18 godina su se ponovile nakon što je napustio vojsku i preselio se u Milvoki, gde je živela njegova baka i gde je na kraju dobio posao u Ambrosia Chocolate Kompaniji. Ali rekao je policiji da nije ponovo ubijao sve do kraja 1984. ili početkom 1985. godine, kada je "otkrio gej barove".

U policijskim izveštajima napisanim nakon njegovog hapšenja prošlog meseca navodi se da je g. Damer svoju prvu žrtvu sreo u Milvokiju u klubu 219, baru koji posećuju homoseksualci. Otišli ​​su u hotel Ambassador, gde soba za dvoje košta 43,88 dolara po noći, plus depozit od 10 dolara za ključ koji se vraća.

U policijskom izveštaju nije naveo da je ubio čoveka; samo je pričao kako su se njih dvojica napili i onesvestili.

- Kada se probudio, momak je bio mrtav i krv mu je potekla iz usta, navodi se u izveštaju, dajući objašnjenje gospodina Damera šta se sledeće dogodilo. On je policiji rekao da je ostavio telo u sobi dok je otišao u tržni centar, kupio kofer, vratio se u hotel, stavio telo unutra, pozvao taksi i odneo ga do bakine kuće, gde je živeo. Tamo je raskomadao telo i zbrinuo ga. U policijskom izveštaju nije navedeno gde mu je baka u tom trenutku bila.

Napijao i drogirao svoje žrtve

Policijski izveštaj kaže da je sledeću žrtvu ubio tek otprilike godinu dana kasnije, ovog puta u kući svoje bake. Rekao je policiji da je tog čoveka sreo u klubu 219 i da mu je dao tablete za spavanje nakon što su imali polne odnose. Zatim je zadavio čoveka nakon što je zadremao.

Rekao je da je i svoju treću žrtvu drogirao u kući svoje bake.

Pričao je o svemu osim o svojoj najmračnijoj strani

G. Damer je uhapšen 1986. zbog fotografisanja 14-godišnjeg dečaka i osuđen je na godinu dana zatvora. Ubistva su nastavljena, rekao je policiji, kada je pušten nakon što je odslužio delimičnu kaznu. U isto vreme se viđao sa službenikom za uslovnu slobodu. On je ispričao da je 1989. godine imao polne odnose sa muškarcem, drogirao ga i izbo ga lovačkim nožem. Zatim je raskomadao telo u kadi i hlorovodoničnom kiselinom uništio kosti.

Gospodin Damer je rekao da je njegovo sledeće ubistvo, dva meseca kasnije, usledilo po istoj rutini: polni odnosi, droga u piću, smrt i rasparčavanje.

- Subjekt navodi da je počeo sve brže da seče tela, navodi se u policijskom izveštaju.

Ono što se odvijalo na njegovim sastancima sa službenicom za uslovni otpust, Donom Čester, bio je delimičan pogled na njegov život. Prošle nedelje je bila nedostupna za intervju. Ali njeni utisci o gospodinu Dameru zabeleženi u dokumentu na 81 stranici koji je objavilo Odeljenje za popravne kazne Viskonsina, ne ukazuju na to da je gospodin Damer aktivirao bilo kakav unutrašnji alarm tokom njihovog ćaskanja. Razlog je bio što se činilo da priča o svemu osim o ubistvima.

Ponekad je pokazivao interesovanje da priča o svojoj orijentaciji, ali često nije mogao da se natera da kaže šta mu je na umu.

- Klijent navodi da zna da preferira muške partnere, ali se klijent zbog toga oseća krivim, gospođa Čester je napisala. Govorio je i o porodičnim tenzijama.

- Njemu je neprijatno sa svojom porodicom, napisala je ona posle seanse, jer (1) njegov otac kontroliše, (2) nema ništa zajedničko sa bratom koji pohađa koledž i (3) mu je neprijatno zbog uvreda.

Rekao je da je razgovarao sa svojom majkom i da mu je ona rekla da zna da je gej, ali da to nije važno.

Novac mu je takođe bio na umu. Gospođa Čester je napisala da se gospodin Damer "ljuti na ljude koji zarađuju mnogo novca, govoreći "zašto su tako srećni?" I on ih "mrzi" što imaju toliko toga."

Gospođa Čester je rekla gospodinu Dameru da ima dobar posao, ali je bio frustriran što mu je uvek nedostajalo novca i da je život koji je želeo da vodi van njegovih mogućnosti. Ali uprkos svim žalbama gospodina Damera na finansije, činilo se da njegov posao ide dobro. Zarađivao je oko 9 dolara na sat u fabrici slatkiša, a kući je nosio 250 do 300 dolara nedeljno, u zavisnosti od toga koliko je prekovremeno uložio. Ubrzo je ta bezbednost bila ugrožena.

Dana 8. jula, g. Dahmer je rekao gospođi Čester da je u opasnosti da izgubi posao jer kasni ili se uopšte ne pojavi. 14. jula, samo nekoliko dana pre hapšenja, rekao je gospođi Čester da je otpušten. Rekao joj je da je prespavao nakon što je ceo dan proveo u poseti svojoj baki u bolnici.

Trenutak zbog kog je uhapšen

Policijski izveštaji pokazuju da su ubistva postajala sve učestalija kako su se stvari na poslu pogoršavale. On je policiji rekao da je ubio 30. juna, 4. jula i 19. jula. Tri dana nakon tog poslednjeg ubistva, on je uhapšen ubrzo nakon što je čovek sa lisicama pobegao iz njegovog stana i prijavio policajce.

Milvoki, Viskonsin, policajci primećuju Trejsija Edvardsa kako trči ulicom sa lisicama, a nakon istrage pronalaze jednu od najgroznijih scena u modernoj istoriji: stan Džefrija Damera.

Edvards je rekao policiji da ga je Damer držao u svom stanu i pretio da će ga ubiti. Iako su u početku mislili da je priča sumnjiva, policajci su Edvardsa vratili u Damerov stan. Damer je mirno objasnio da je cela stvar bila samo nesporazum i policajci skoro pa da su mu poverovali. Međutim, uočili su nekoliko polaroidnih fotografija raskomadanih tela, a Damer je uhapšen.

Otkrivena kuća užasa

Kada je Damerov stan potpuno pretresen, otkrivena je kuća užasa. Pored foto-albuma punih slika delova tela, stan je bio zatrpan ljudskim ostacima: Nekoliko glava je bilo u frižideru i zamrzivaču; dve lobanje su bile na vrhu kompjutera; a bure od 200 litara sa nekoliko tela koja se raspadaju u hemikalijama pronađeno je u uglu spavaće sobe.

Postojali su i dokazi koji sugerišu da je Damer jeo neke od svojih žrtava. Komšije su i detektivima i novinarima rekli da su primetili užasan miris koji je izbijao iz stana, ali da je Damer to objasnio kao meso kome je istekao rok trajanja. Međutim, najšokantnije otkriće o tome kako je Damer uspeo da sakrije svoje strašne zločine usred gradske stambene zgrade stiglo je nekoliko dana kasnije.

Očigledno, policija je pozvana dva meseca ranije zbog golog i krvavog 14-godišnjeg dečaka kojeg je Damer jurio uličicom. Policajci su zapravo vratili dečaka, koji je bio drogiran, u Damerov stan - gde je odmah ubijen, kako smo već pisali.

Forenzičkim pregledom stana pronađeno je 11 žrtava - od kojih je prva nestala u martu 1989. godine, samo dva meseca pre nego što je Damer uspešno izbegao zatvorsku kaznu zbog zlostavljanja dece rekavši sudiji da očajnički pokušava da promeni svoje ponašanje. Damer je kasnije priznao ukupno 17 ubistava, koja datiraju od njegove prve žrtve 1978. Porota je odbacila Damerovu odbranu zbog ludila i osuđen je na 15 doživotnih kazni u zatvoru. Preživeo je jedan pokušaj ubistva u julu 1994. godine, ali ga je drugi zatvorenik ubio 28. novembra 1994. godine.

(Espreso / Blic Žena)