Dovela sam Radovana Karadžića u malo irsko selo, a s njim je i tamo stiglo zlo!

Kako ste se pripremali za pisanje?

Jednom kad sam dobila ideju, počela sam da razmišljam šta će taj čovek da učini kad dođe u Irsku, zamaskiran, gde će se na primer oprati. Ne samo gde će oprati svoje telo, nego gde će oprati svoj prošli život. Zamišljam irski vidikovac, grad zimi, uveče, u kojem sam tako često bila, reka teče i njene se boje menjaju dok struji između kamenja jer su isceljivanje i kamenje povezani. Morala sam istovremeno da budem oduševljena i forenzična oko toga što pišem. Moram da živim tu reku i obalu reke, tog čoveka koji stoji tamo, ono što nosi, i onda ide u jedinu gostionicu u gradu gde se može da prespava. Moraš zaviriti nekome u glavu i onda, uz sreću, pokušati to prenijeti na papir. Učiniti stvarnim, učiniti da se čitaocima čini kao da se doista dogodilo, ne da priča bude ispričana, nego da živi. Kao što je Džejms Džojs jednom rekao vrlo razumno, “ja znam puno reči, pitanje je samo kojim redom ću ih složiti”. Znam što je time mislio. To je bio moj početak koji me poveo na dugo i vrlo bolno putovanje. Istraživanje je bilo iscrpno, iako nisam u roman stavila sve što sam istraživala.

Koja vam je scena bila najzahtevnija kao autorki?

Znate da ima vrlo ekstremna scena u knjizi. Kad moja junakinja Fidelma zatrudni, s tim strancem, brutalno je kažnjena zbog toga. Samo to poglavlje uzelo mi je tri meseca. Jer vrlo je tanka linija između realnosti i senzacionalizma. Senzacionalizam nisam želela. Želela sam priču koja može biti istinita.

Glavni lik u vašem romanu, Vladimir Dragan, ratni je zločinac koji se pretvara da je iscelitelj, ali on je i dalje zlo. Zašto ljudi dopuštaju da ih se napravi budalama?

I ja sam si postavila to pitanje. To je jedna od stvari koja me podstakla da napišem ovu knjigu. Kao što znate, mnogi su nacisti pobegli iz Nemačke u Južnu Ameriku. Mnogi među njima živeli su normalno. To je apsolutno neverovatno u najgorem smislu reči. Ljudi koji su činili takve stvari, a mi znamo da jesu, postoje izveštaji o tome, njihovi su se dugovi naslagali, dakle, oni su uspevali da pobegnu. Nekad ne bi bili uhvaćeni godinama, nekad uopće. Oni bi zatvorili vrata, kao vrata pakla, za svojim prošlim životom.

To je jezivo, a ljudi prihvaćaju kao normalno?

Jedini moj odgovor na vaše pitanje je bes i zaprepaštenje. Kako to može da se događa? Kako to uspevaju da izvedu nekažnjeno? Opet i opet i opet. Uzmimo na primer aktuelnu situaciju, ono što radi Rusija. Pomaže Asadu u bombardovanju. Oni to negiraju. Gledala sam na televiziji, naučno je i forenzički istražen avion koji je srušen iznad Ukrajine i otkriveno je koji je tačno tip bombe korišten. Postoje i snimci! I onda Rusi dođu na televiziju i kažu da se to nije dogodilo. To je monumentalno laganje. Kad se jednom dogodi nešto takvo, nema više svesti ni odgovornosti, to je moralni zločin i to je ono što se događa. Onda dođe UN koji održi “peace talk” u Ženevi i isto se dogodi 24 sata kasnije. To je užasno.

Živimo u užasnim vremenima. Čovek bi pomislio da će ljudi nešto naučiti od ratova, ali na kraju svi gube. Možete li zamisliti kako će se uništeni gradovi, recimo Alep, ponovno izgraditi? To su ruine. Po tom pitanju pisci ne mogu učiniti puno. Osim jedne stvari. Kao i veliki novinari kojima se divim, koji odlaze ravno u rovove - jedino mogu svedočiti o onome što se događa.

(Espreso.co.rs / Nataša Vlašić Smrekar / Večernji)