Dovela sam Radovana Karadžića u malo irsko selo, a s njim je i tamo stiglo zlo!

Šta bi bilo da je Radovan Karadžić, umesto u Beograd, posle rata pobegao negde drugde? Da je umesto na Balkanu otišao u neki mali evropski grad i tamo prerušen izigravao iscelitelja, seksualnog terapeuta i gurua?

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Baš takav zaplet dešava se u knjizi "Male crvene stolice" irske književnice Edne O’Brien gde fiktivni Karadžić stiže na Zapad i, baš kao u Bosni koju je već zavio u crno, zavodi ljude i donosi zlo. Naslov romana odnosi se na 643 stolice poređane u Sarajevu na 20. godišnjicu opsade grada, koje su predstavljale decu pobijenu za vreme opsade.

Razgovarala sam s gospođom Ednom O’Brien telefonski. Uprkos poznijim godinama, a navršila je 85, zvuči žustro i energično. Edna O’Brien nije samo intrigantna autorka nego i visprena osoba i lepa žena. Njen prijatelj, veliki američki pisac Filip Rot, dobitnik Pulicera za briljantan roman “Američka pastorala”, nazvao je O’Brienovu “najdarovitijom književnicom koja piše na engleskom”.

Gospođu O’Brien pitala sam kako je došla na ideju da dovede izmišljeni lik, napisan prema Radovanu Karadžiću, u mali irski grad?

- Jednom sam bila u Evropi, u Nemačkoj, gledala sam televiziju i videla sam, potpuno zaprepaštena, tog čoveka izvedenog iz autobusa na ruti prema Crnom moru koji je radio kao iscelitelj u Beogradu 12 godina. Lečio je uz pomoć 6-mesečnog dopisnog kursa, mora da je bio dobar iscelitelj. Naravno, vlasti su znale gde je on, ali odlučile su da ga ne predaju. Predale su ga tek kad su htele da uđu u Evropsku uniju. On je bio čovek kojeg sam videla pre, mnogo puta, na televiziji, kako se razmeće svojom moći i ratovima, svojom vojskom. Transformacija je bila fascinantna. Na neki pomereni način bila je briljantna. To mi je dalo ideju za knjigu, ali kad imate ideju treba vremena da ona, kao kad imate bebu u sebi, izraste, oživi. Dok su radili film o mom životu, dokumentarni, u jednom vrtu u Dablinu čekala sam da počne snimanje, i reditelj je čekao i stajao pored mene. On mi je rekao: "Znate, Tolstoj je kazao da postoje samo dve velike priče na svetu: Čovek na putovanju kao Hamlet - to je psihološko putovanje ali ipak putovanje - i Stranac stiže u grad poput filma 'Tačno u podne'". Tog trenutka moja se ideja iskristalizovala. Shvatila sam da moram tog čoveka, ili svoju verziju tog čoveka, dovesti u malo selo u Irskoj gde će njegov dolazak doživeti kao veličanstven, isceljujući i egzotičan.