MARIJA JE VEROVATNO NAJLEPŠA VODITELJKA U SRBIJI: Ali kada pročitate SVE O NJOJ, ostaćete BEZ DAHA! (VIDEO)

Marija Vasiljević, prezenter "Brzih vesti," na Kurir televiziji za portal Espreso.co.rs pričala je o svojim počecima u karijeri, porodici, zatim o tome ko joj je najveća podrška i zbog čega je došla da živi i radi u Beograd.

Kroz emisiju "Ko sam ja", otkrivamo sve o Mariji Vasiljević, dakle o njenom privatnom životu, stavovima, tradicionalno-porodičnim vrednostima koje neguje, kao i o njenoj borbi sa koronavirusom.

Intervju Vam je dostupan u video snimku ispod.

U Čačku ste odrasli i tamo živeli do devetnaeste godine. Kada se setite Čačka, šta je ono što Vam budi uspomene na detinjstvo i period adolescencije?

- Kada pomislim na Čačak prva asocijacija mi je svakako porodica i to osećanje doma koje sam dole stekla i do dan-danas se to nije promenilo. Uvek kada mi je teško idem u Čačak i posle osam ili devet godina življenja u Beogradu mogu reći da mi je Čačak na prvom mestu i uvek u mom srcu. Vezuju me najlepše stvari za njega, a pogotovo za period odrastanja, školovanja, moji prijatelji, porodica, prve ljubavi, odnosno sve što je bezbrižno - i to mi je prva asocijacija kada pomislim na Čačak.

Šta za Vas lično predstavlja Čačak?

- Bezbrižnost, nešto čemu se uvek vraćam i što mi predstavlja utočište u tom smislu. Čačak sam po sebi ima dosta lepih stvari i znamenitosti. Ovom prilikom bih rekla da bi svako trebalo da poseti Čačak jer je tu i Ovčarsko-kablarska klisura u kojoj postoji dosta manastira, tako da tu pronalazim neku vrstu mira za razliku od Beograda gde to još uvek nisam stekla. Možda bi se nešto promenilo u tom smislu kada bih osnovala porodicu u ovom gradu.

U Beograd ste došli 2012. godine, kako se sećate studentskih dana i koliko Vam je bilo teško da se naviknete na život u metropoli kao što je Beograd?

- Bilo mi je veoma teško, pogotovo tih prvih meseci jer sam se osećala nekako usamljeno. Kao dete sam odrastala u zajednici jer nam je porodica višečlana i uvek smo se držali zajedno. Dolaskom u Beograd sve se promenilo, tako da sam u tom smislu ostala sama sa sobom i prosto ti prvi dani su mi bili jako teški, a pre svega zbog fakulteta koji je zahtevao odricanje. Bila sam student što bi se reklo malo veći štreber jer nisam nijednog momenta želela da izneverim svoje roditelje koji su ulagali u mene, kako u moj razvoj tako i u obrazovanje. Bilo je teško, a sa druge strane jedno lepo iskustvo i nešto što je dodatno uticalo na to da budem ovo što sam danas i da se uspešno razvijam u svom poslu.

Kako je izgledalo Vaše prvo profesionalno iskustvo pred televizijskim kamerama i sa kojim poteškoćama ste se sve suočavali?

- U mom slučaju je bilo zanimljivo jer je došlo neplanirano i u toku samih studija sam se zaposlila. Očekivala sam da će to biti praksa, međutim to je krenulo u drugom smeru, odnosno u smeru ka tome da vodim vesti, "Dnevnik"... i to sve nekako u kratkom vremenskom periodu i dan-danas kada razmišljam o tim počecima setim se da nisam imala tremu jer je to za mene bio nekako prirodan teren. I to su primetili ljudi u mom okruženju, tako da su mi ti prvi dani bili turbulentni, a opet lepi.

S obzirom na to da dolazite iz specifičnog govorno-jezičkog područja, koliko je za Vas kao spikera bilo teško da se naviknete na beogradski akcenat?

- Bilo mi je veoma teško. Međutim, to je zanimljiva priča jer nisam imala nikakve časove dikcije, niti sam vežbala akcenat. Iskreno da Vam kažem, nisam se ni trudila da u neformalnom razgovoru promenim čačanski, a verovatno se i sada čuje dok pričamo. Međutim, kada sednem na stolicu u studiju nešto se jednostavno desi i onda čitam vesti u skladu sa tim kako televizija zahteva. Ne mogu da kažem da sam vežbala, ali eto sada na ovoj televiziji radim sa profesionalcima koji znaju svoj posao u tom smislu, tako da je to sve korektno i tek ćemo se usavršavati. Čačanski akcenat je veoma izražen tako da će biti još rada na tome.

Sa Happy televizije ste prešli na Kurir televiziju, kako je došlo do saradnje sa Kurir televizijom? Ispričajte nam svoje iskustvo o tome.

- Kao i sve u mom životu što je došlo i ovaj posao je došao neplanirano. Kako je krenulo sa Happy televizijom na kojoj sam radila, tako se nastavilo i sa ovom. Tačnije, na televiziji Happy sam se zaposlila u toku studija, a nakon toga sam napravila pauzu od godinu dana kako bih završila fakultet jer sam želela da završim tu etapu u svom životu. Sa druge strane, televizija Kurir je došla i po preporuci jednog mog prijatelja sa Happy televizije, koji mi je rekao da se prijavim na konkurs. Poslala sam svoj CV i u martu kada sam završila fakultet, zaposlila sam se ovde. Televizija Kurir će tek pokazati svašta nešto kvalitetno, iako postoji dosta predrasuda, ali verujem da ima dosta i kvaliteta. Sastavili su tim sjajnih i energičnih ljudi, tako da mislim da će to biti jedna super priča.

Koliko je zahtevno televizijsko novinarstvo i kako izgleda Vaš radni dan?

- Često se sama sebi divim kako izdržavam neke stvari jer je veoma često napeto, stresno... Ne mogu da kažem da je idealan posao jer zaista morate da volite to da biste ga radili. I Vi znate kako to sve izgleda od jutra do mraka jer je sve u brzini, a opet vodimo računa da budemo tačni, ispravni i objektivni. Jeste mnogo stresno, ali opet nešto najlepše u mom životu i mislim da se to i vidi jer osećam ljubav prema tom poslu.

Da li imate uzora u novinarskoj profesiji?

- Imam, a to je Tatjana Vojtehovski. U periodu kada mi se javila ljubav prema novinarstvu, ja sam je pratila. Volim njen stav, harizmu i način na koji radi na sebi i to što ne preza ni od čega. To mi je prva asocijacija kada pomislim na nju, a sa druge strane je kvalitetan čovek pre svega.

Gledajući iz ove perspektive sada, da li u budućnosti vidite sebe u novinarstvu, odnosno da li je to Vaš životni poziv?

- Zbog stresa od kojem smo pričale na početku, često pomislim kako bi to izgledalo sa porodicom, odnosno sa ostvarivanjem sebe u tom smislu. Pomislim nekada da ovo neće biti moj poziv za sva vremena, a opet iz dana u dan raste sve veća ljubav prema ovom poslu. Isto tako, svako ko se bavi televizijom zna koliko to uđe u krv. Mislim da imam još mnogo toga da pokažem, a za dalje ćemo videti kako će teći priča..

Na koji način se sve informišete i šta u slobodno vreme volite da pročitate?

- U suštini informišem se na dnevnom nivou ono što je za potrebe posla, a opet pokušavam na kraju dana da sve to iskanališem uz neku knjigu, koja meni nešto znači i koja mi pomaže u daljem razvoju. Knjiga koju najviše volim jeste "Blago cara Radovana", od Jovana Dučića i to je knjiga kojoj se stalno vraćam . Mislim da je to jedna od onih knjiga koju čitate u različitim starosnim dobima baš zbog različitog razumevanja i to je knjiga koja mi je pomogla da shvatim sam život, kao i duhovnu sferu, ali i ovu životnu. To je neka vrsta literature koju volim da pročitam, pa čak i poeziju, kao i slične stvari.

Budući da ste preležali koronavirus, kako ste saznali da ste se zarazili? Koje simptome ste imali i koliko je trajala Vaša borba sa virusom?

- Počelo je u julu kada su bili protesti u Beogradu. Tada smo radili punom parom, a ja sam u studiju osetila prve simptome. Osećala sam jake bolove u leđima, mišićima, i imala sam temperaturu. Nisam se plašila, ali je to kasnije došlo na naplatu kada sam ostala sama sa sobom i kada su se vraćale te misli šta sve može da se desi kada ste pod koronom. Period te bolesti je kod mene trajao oko dvanaest dana. Nisam stekla upalu pluća, niti sam završila u bolnici, ali je za mene bilo jako teško. Kada biste pitali ljude oko mene, verovatno bi Vam rekli da sam premrla od straha. Borila sam se sa psihom i taj deo mi je bio najteži baš zbog tih informacija koje sam imala o virusu, odnosno šta sve može da se desi, koje su posledice i slično. Hvala Bogu, korona mi nije ostavila neke posledice sem te malaksalosti koju većina ima. I dalje osećam da nemam kondiciju i snagu kao ranije, ali se iskreno nadam da će se to uskoro vratiti. Kada se javite lekaru na vreme, onda nema razloga za brigu jer ste uradili sve onako kako je on savetovao.

Šta biste poručili ljudima koji i dalje ne veruju u koronavirus, uprkos svim apelima, zastrašujućim brojkama, kao i merama koje se sprovode kako bi se smanjilo zaražavanje u populaciji?

- Preporučila bih im da odu u bolnicu i da vide kako sve to tamo izgleda. Kada sam bila u čekaonici nagledala sam se svega, i kao da sam i ja sama shvatila u tom trenutku šta se dešava, iako o tome izveštavamo na dnevnom nivou. Tek kada osetite tu atmosferu i kada vidite koliko se ljudi muči, koliko su u strahu i koliko su zabrinuti njihovi bližnji za njih, zaista izgleda veoma potresno. Korona i te kako postoji, ali uz savete lekara to se sve lakše podnosi, pa čak i za ljude koji imaju združene bolesti. Konkretno, ja imam bronhijalnu astmu od rođenja i nije se desilo ništa sa plućima, iako sam očekivala da će se desiti. Terapija je odigrala pravu stvar i spasila me na neki način.

Volite sport, a bavili ste se i plesom, opišite nam te svoje početke? Kako ste se zaljubili u sport?

- Odbojkom sam počela da se bavim u osnovnoj školi, trenirala sam nekih pet do šest godina. Prvobitno sam je gledala na televiziji i tu sam se zaljubila u taj sport. Između ostalog, najbolja drugarica je počela da trenira odbojku, pa smo tako počele zajedno. Odbojka je dosta uticala na moj razvoj kako u psihičkom, tako i u fizičkom smislu. Mislim da je sport veoma bitan za razvoj deteta i ukoliko su roditelji u mogućnosti, to bi svakako trebalo da iskoriste. Ples je sa druge strane totalna suprotnost od odbojke. Kada biste pitali moju mamu, ona bi Vam rekla da me je odbojka napravila pomalo muškobanjastom, ali je ples napravio taj balans između ta dva dela mene. Ples je došao u srednjoj školi i tu se javila ljubav prema scenskom nastupu. Osetila sam da mi se to sviđa i da volim taj način predstavljanja.

Vi ste veoma religiozni, pa ispričajte nam nešto više o tome? Na koji način iskazujete svoju duhovnost?

- Duhovnost je došla zbog moje majke jer nas je od tih ranih godina veoma često vodila u crkvu, a poštovali smo i sve praznike jer je to sastavni deo našeg života. Međutim, najveći izraz te duhovnosti je kod mene došao kada sam bila na fakultetu, tako da sam utehu pronašla u molitvi i tim duhovnim stvarima. Čitala sam duhovne knjige, gledama sam i takve filmove. U suštini, i to je jedno moje utočište i nešto čemu se stalno vraćam. Poslednji film koji sam gledala je "Ostrvo" Pavela Lungila, koji je 2006. godine dobio nagradu za najbolji ruski film, a koji govori o pokajanju i čistoj molitvi, dakle o načinu na koji bi svako od nas trebalo da živi i da pronađe svoj put. Duhovnost je svakako deo mene i nešto što je uvek tu.

Koje crkvene hramove najviše volite da posećujete?

- Kada sam u Čačku volim da odem u manastir "Preobraženje", kod oca Nikolaja. Na početku razgovora sam spomenula za Ovčarsko-kablarsku klisuru, koju zovu mala Sveta gora jer ima dvanaest manastira i crkvu. Svuda se tu oseća mir, ljubav, bezbrižnost, i upravo su to ti manastiri u Čačku koje volim da posetim. U Beogradu idem u Hram Svetog Save, kao i u crkvu Svetog Marka gde mogu da pronađem mir i staloženost.

Ko je Vaš najveći kritičar?

- Moj najveći kritičar jeste moja rođena sestra, koja je starija od mene pet godina, a opet i najveća moja podrška koja postoji. Ona me najbolje poznaje i iz mene izvuče ono što bi trebalo u datom trenutku. Ume da bude vrlo okrutna i njen pristup mi se nekada ne sviđa, ali na kraju dana shvatim da je to iz najbolje namere i ljubavi. Kada sam pre tri ili četiri godine imala višak kilograma, umela je da bude baš okrutna i da me u tom trenutku baš povredi, ali na kraju shvatim da je bila u pravu i da sam to morala da promenim. Mislim da su nabolji prijatelji upravo sestra, brat i porodica jer su to ljudi koji Vam sve najbolje misle.

Koju vest biste voleli tokom karijere da pročitate o sebi, a koju ne?

- O sebi ne bih volela da čujem neke tračeve, dakle nešto što nije istina, bilo za posao ili privatan život jer bi to povredilo ljude oko mene, pa i mene samu. Što se tiče lepih vesti, sada ste me zatekli, pa možda bih volela da pročitam o sebi kako sam napredovala, dakle eto u tom smislu, da sam ostvarila neki svoj san kada je u pitanju karijera.

Format naše emisije glasi "Ko sam ja", sumirajući sve ovo što ste nam ispričali o sebi, ko ste Vi u nekoliko rečenica? I šta biste voleli da svet zna o Mariji Vasiljević?

- Marija je jedna normalna osoba koja potiče iz jedne skromne porodice, koja radi na sebi i koja bi želela da napreduje u svakom smislu. Volela bih da se ostvarim kao majka, da uvek budem dobar prijatelj, kao što mislim da jesam jer vidim da ljudi mogu da se oslone na mene, i da budem manje tvrdoglava. Ima tu još stvari koje bih izmenila, ali za sada sve ide u pravom smeru, onako kako bi trebalo i kako mi se dopada.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)