SRPSKA SELENA GOMEZ OTKRIVA SVOJU NAJVEĆU TAJNU: Kad je imala 13 godina, desilo joj se nešto STRAŠNO! (VIDEO)

Olja Lazarević, urednik i voditelj emisije Redakcija na Kurir televiziji, jedno je od najprepoznatljivijih lica na najmlađoj srpskoj TV, a njena emisija je za kratko vreme postala omiljena mnogim gledaocima.

Oljino uvek nasmejano lice postalo je jedno od zaštitnih znakova Kurir televizije, a analiza najvažnijih događaja u društveno-političkom, ali i estradnom i sportskom životu nezaobilazni su deo rutine brojnih ljudi u Srbiji i dijaspori.

Iako se čini kao da novinarstvo i Olja sudbinski idu jedno uz drugo, nije uvek bilo tako zapisano. Olja je, naime, kao devojčica imala sasvim drugačije snove...

Kad si shvatila da želiš da budeš novinarka? Nije prvo bilo tako, jedna druga profesija te je zanimala?

Nisam želela od početka da budem u novinarstvu. Ja sam želela prvo da budem modni kreator, kad sam bila nešto mlađa, negde pri biranju srednje škole. To je bilo nešto što me je zainteresovalo u tom trenutku. Osim opcije da idem na sigurno i upišem neku gimnaziju, za šta moji roditelji nikako nisu bili, ipak sam se odlučila za to bude Srednja škola za dizajn tekstila i smer modelar odeće. Naredne dve godine me je to baš intenzivno interesovalo i dala sam celu sebe toj profesiji. Zamišljala sam kako ću se time i baviti, možda malo više tim kreacijama, a manje ka konstrukciji i modelovanju. Međutim, onda sam u okviru neke sekcije u srednjoj školi završila u jednom novinarskom školskom časopisu. Napisala sam nekoliko tekstova i tada sam shvatila da me možda i to interesuje. Tada je nastala ideja da bih mogla da se bavim nekom vrstom modnog novinarstva, na primer da pratim modne revije za časopis Elle i uživam u prvim redovima. Tada sam i shvatila da bih mogla da se bavim novinarstvom, upisala sam Fakultet za medije i komunikacije. Čvrsto sam bila pri tome da ću se baviti pisanim novinarstvom i raditi u pisanim medijima, kad eto me već nekoliko godina na televiziji.

Kako se desilo to da si došla na Kurir TV? Ispričaj nam celu priču.

To se desilo leta 2019. Direktor televizije Igor Šanjević me je pozvao. Zapravo, on me je primetio na toj televiziji na kojoj sam tada radila. Međutim, ja sam u to vreme, kad me je on video, bila na porodiljskom odsustvu, sedela kod kuće i čuvala bebu. U jednom trenutku meni zvoni telefon, javlja se Igor, Olja dobar dan, dobar dan, "da li si zainteresovana da unaprediš svoju karijeru?"... Zvučalo je kao top-shop otprilike, ponuda danas ističe sutra... Ja sam pristala da se vidim s njim, da porazgovaramo o tome što nude. Kada mi je predstavio šta bih radila, da bih vodila program uživo jedan sat svakog radnog dana, to mi je bio veliki izazov, budući da sam na prethodnoj televiziji radila onako malo sporovoznije teme iz oblasti nauke, obrazovanja tehnologije... Falilo mi je malo te dinamike da unapredim sve ono što sam radila. Tako da sam pristala, i onda kada sam došla ovde shvatila sam gde sam došla i da je to u tom trenutku bio baš veliki zalogaj... Ali čini mi se da sam se dobro snašla. Imali smo i dovoljno vremena da vežbamo, tokom policijskog časa, karantina i svega što nas je zadesilo ove godine...

Ljudi kažu da im ličiš na Selenu Gomez. Kad si prvi put čula ovo i ima li istine u tome, po tvom mišljenju, osećaš li se ti kao srpska Selena Gomez?

Čula sam da ličim na Selenu Gomez, da, još u srednjoj školi su krenula ta poređenja. Imala sam sličnu ovakvu frizuru sa šiškama, i paž. Mislim da je u tom nekom periodu i Selena Gomez imala sličnu frizuru. Mislim da je to najviše zbog obraza, jer smo obe tako.. buckaste. Ja, iskreno, retko primećujem tu sličnost, možda na nekoj fotografiji primećujem neku sličnost, ali uglavnom ne. Da, ljudi često to govore. Da li se osećam kao srpska Selena Gomez? Ne, pre svega nismo u istoj profesiji, pa ne znam zbog čega bi mi prijalo to, ali eto, lepa je žena, pa mogu to da shvatim kao kompliment, ako ništa drugo.

Odrasla si u jednom malom mestu u Šumadiji. Hoćeš li nam otkriti kako je to bilo tamo? Daj nam neku uspomenu iz detinjstva koja te i danas spopada.

Da, odrasla sam u Barajevu, u Šumadiji, jeste. Odrastanje tamo meni je nekako bilo dosadno. To možda ima veze s tim što nisam imala društvo u kraju. Imam dva starija brata, jedan je stariji 9, jedan 7 godina, i oni su imali društvo tu i među rođacima i u komšiluku. Kad sam se ja rodila, oni su svi bili mnogo stariji od mene, ja sam tu bila kao neko dete koje je uglavnom smetalo i kvarilo igru. Tako da sam nekako bila sama, i možda mi je zbog toga bilo dosadno. Ali mala je to sredina i nema mnogo mogućnosti za neke dodatne aktivnosti koje mislim da su deci tokom odrastanja potrebne. Osim škola-kuća, što je svakodnedno za svako dete, ja sam pokušavala da pronađem neki hobi, nešto čime bih okupirala svoje slobodno vreme, pa sam tako išla na folklor ukupno dva časa... Na latino plesove, gde sam istrajala nekoliko meseci, ali bezuspešno - nisam nikako uspela da pohvatam korake. Sa sportovima nikada nisam bila na ti, to je uvek bilo na vi, iako imam dva starija brata koji su košarkaši... Mene je jako sramota što ja pored lopte prolazim kao pored vrlo opasnog predmeta. Tako da, nisam se oprobala u nekim sportovima, ali mi je uvek falila neka dodatna aktivnost i nešto čime bih popunila vreme, a da to ne bude igra sama sa sobom. Što se tiče nekih anegdota, to su možda i neke lepe stvari koje vezujem za Barajevo, a to su ta širina, to prostranstvo, dvorište i šuma iza kuće, gde sam provodila veliki deo svog slobodnog vremena. Tamo su bile najbolje staze za sankanje, to garantujem, možda eto ti neki periodi odrastanja i detinjstva su ono što me vezuje za taj kraj.

Mama si dvogodišnjeg deteta. Koliko te je to iskustvo promenilo kao osobu, koliko te je umorilo?

Promenilo me je poprilično, rekla bih. Mislim da sam sada manje egocentrična, da sada ipak moram vreme i pažnju da posvetim njemu. To me je nekako naučilo tome šta su to prave vrednosti i kome treba posvetiti vreme, i na koji način. Koliko me je umorilo? Pa ne stižem ni da razmišljam o tome da li sam umorna ili nisam. Čak i kada ima neprospavanih noći, a ima ih, sutra je novi dan, za njega nema izgovora, njemu ništa ne znači koliko sam spavala i da li sam spavala... On je odmoran, spreman za igru i traži moju pažnju, tako da... To je to, nemam vremena da se žalim, nemam vremena da razmišljam o tome da li sam umorna ili ne, i nekako se trudim da budem prisutna u njegovom danu. Čak i sada, kada radim, trudim se da ipak napravim taj balans, da ipak, kada dođem s posla, makar i to bilo samo ta dva-tri sata pre nego što on ode na spavanje, trudim se da mu budem posvećena i provedem to kvalitetno vreme s njim.

Kad si se prvi put pojavila na televiziji, i kako si se tad osećala? Šta se tada dešavalo u tvojoj glavi?

Prvi put sam se pojavila na televiziji kada sam imala tri godine. Bila sam na jednom gostovanju kod Peđolina, to je ta dečija emisija. To se desilo tako što sam ja to gledala svakog vikenda, bila sam oduševljena tim programom. Tu je bio ogroman broj dece, koja su recitovala i nastupala. Ja sam želela da se oprobam u tome. I onda sam pozvala jednog dana Peđolina, uključila se uživo u program, i ideja je bila da on mene pozove da ja dođem sledeće nedelje. On je, naravno, kao sa svakim detetom s kojim razgovara, rekao "važi, evo ti dođi sledeće nedelje da budeš moj gost", i ja sam oduševljeno naredna tri sata čekala mamu na terasi da ja njoj kažem da idemo kod Peđolina sledećeg vikenda. Naravno, i mog brata sam povela sa sobom, da mi bude saučesnik u svemu tome, jer je on ipak morao da pritisne sve te brojeve da bih ja "okrenula" taj broj telefona. Otišli smo kod Peđolina, i nekako to pamtim kao mnogo lepo iskustvo. Bila sam oduševljena celom tom televizijskom magijom. Znam da sam zapamtila da su sve vreme iza mene išli crtaći, a ja kad se okrenem, iza mene je obično plavo platno. Meni se nikako nije uklapalo kako se to dešava, zašto ja tamo vidim crtaće, a ovde plavo platno, i stalno sam se okretala, i ništa mi nije bilo jasno. S druge strane, tamo u kafiću, iza jednog stakla je sedela moja mama, a ja sam bila sva ponosna, udešena, u haljinici, sa narandžastim karminom koji je morala da mi stavi u liftu, da bih ja bila lepa. To pamtim kao jedno lepo iskustvo, i možda je baš ono ostalo u podsvesti, da ja želim da budem sa ove strane kamere. Peđolina sam videla tad, i nikada više, od 1994. do 2020. ga nisam videla, kad se desilo jedno lepo iznenađenje.

Ko ti je uzor u novinarstvu? U poslu kojim se baviš?

Nemam baš uzore konkretno u jednoj osobi. Volim da uzimam deliće ovog zanata od svakoga čija mi se pojava svidi. Ali mnogo više pratim strane medije i sviđa mi se, na primer, način na koji američki voditelji prezentuju vesti i taj infotejnment kojim se i ja bavim. Tako da, možda sada u svetlu nekih nedavnih događaja i stvari koje su se dešavala mogla bih možda da kažem Megin Keli. Zato što mi je njen način kako predstavlja i postavlja pitanja i način na koji obrađuje stvarnost, sa tom nekom malom dozom sarkazma, nešto što mi se mnogo sviđa.

Da li si ti u karijeri imala nekad neprijatnu situaciju, kao što je Megin Keli imala sa Rodžerom Ejlsom?

Nisam imala takvu situaciju, i zapravo dok sam pratila celu tu priču, bila sam mnogo besna na celu tu situaciju koja se dešava u medijima, i sigurna sam da se to nije dešavalo samo tamo, takve primere možemo čuti i ovde. Razočarana sam načinom na koji žene reaguju na takve ponude, i šta su sve spremne da prihvate zbog tih pet minuta slave ili zato što očajnički žele da se bave ovim poslom. Ja imam neku drugačiju viziju svega ovoga. Volim ovo što radim, ali ne bih nikada radila ovo po svaku cenu i ne bih nikada dozvolila da bilo šta ugrozi moj život na taj način. Mislim da svaka žene mora da postavi svoje granice i da ne postoji posao kojim treba da se bavimo pošto-poto. Svaki posao je pošten posao ako se radi na pravi način. Često kažem da ne moram da se bavim novinarstvom, nikakav problem nemam da radim bilo koji drugi posao, da se možda vratim i svom pethodnom obrazovanju, modi, u krajnjem slučaju da radim u nekom kozmetičkom salonu, dok su god meni srce i duša na mestu.

Gde sebe vidiš za 20 godina?

Za 20 godina zapravo sebe vidim iza kamere i volela bih da nekako u tom smeru gradim karijeru. Da možda još narednih desetak godina budem ispred kamere, kao neko TV lice i voditelj, a za 20 godina bih volela da imam dovoljno znanja da to mogu da prenesem na nekog drugog, sa možda neke uredničke pozicije.

Lepa si žena, i simpatična. Da li se zbog ovoga, u životu i u profesiji, susrećeš sa predrasudama? Koliko ljudi gledaju ono što radiš, a koliko ono kako izgledaš?

I u životu, čini mi se, da ljudi manje obraćaju pažnju na ono kako izgledam. Ili sam ja napravila takav krug ljudi da jednostavno nije bitno samo kako ja izgledam, već mi razgovaramo i o drugim temama. Mislim da sam se okružila dobrim, pravim ljudima, i da njima nije najbitnije kako izgledam, već u tim našim razgovorima i šta kažem i možda kakav savet dam.

Koji ti je omiljeni film?

Omiljeni film mi je Inception sa Leonardom Di Kapriom... Ne znam kako su ga preveli. Volim te trilere... Volim malo zapetljane filmove, u kojima ne znamo šta se desilo, do samog kraja. Zapravo u Inceptionu ni na kraju nismo potpuno sigurni šta se dogodilo... Ljudi koji su ga gledali znaju o čemu pričam. Još jedan od omiljenih filmova mi je Crni labud, Black Swan na engleskom... Dakle, to je taj neki žanr koji najviše volim i koji mi drži pažnju. A uveče, kad znam da ću da zaspim na pola filma, onda može i neka sladunjava komedija ili tako nešto.

Koja ti je omiljena pesma?

Znam, samo ne mogu da se setim kako se zove. Od Luisa... Ne mogu da otpevam... Kako se zove pesma? Stao mi mozak... Zvone zvona svadbena! Neću da otpevam sigurno. Mogu da pustim sa Youtube-a. Dakle, omiljena pesma je od Louisa "Zvone zvona svadbena", to me onako uvek baci u emociju.

Za koga navijaš?

Za Partizan. Navijam za Partizan.

Kako ti se zvala prva simpatija? Reci nam celu istinu o tome? Gde je on sad, šta radi?

Prva simpatija je bila u vrtiću, zvao se Nikola Đurović, išao je posle sa mnom i u osnovnu školu. Zapravo sam ja bila zaljubljena u njega jedan duži vremenski period, tokom osnovne škole, sve do nekog petog razreda, kad su došle posle neke druge simpatije. Od vrtića, od 4. godine, do 5. razreda, to je bila jedna neuzvraćena ljubav. On je mene gledao kao drugaricu, u tom uzrastu doduše i nije imao nekog velikog izbora. Ali, da ja sam baš mnogo patila za njim i bila sam baš potajno zaljubljena, kao dete od 4 godine. U Nikolu Đurovića. Samo pozdrav za njega!

Šta bi najviše volela da uradiš u životu pre nego što je kasno? Iskreno!

U kom smislu pre nego što je kasno? Nikad nije kasno. Mislim da nikad nije kasno. Ako želim nešto da uradim, kad god to uradim, to se desilo u pravom trenutku. Ja verujem da za sve stvari postoji pravi trenutak, kao što je u pravom trenutku došla ova ponuda da radim ovo što trenutno radim, kada sam u neku ruku malo i sazrela za ovakav program. Tako da mislim da će se sve što želim i desiti u onom trenutku u kojem i treba da se desi.

Ti sjajno i šminkaš? Otkud to?

Da, ja sjajno i šminkam. Pa, nekako me to zainteresovalo, zahvaljujući svim ovim influenserima, Youtubeu, društvenim mrežama... Oni su me nekako inspirisali da i ja sama naučim samu sebe da našminkam. To je zapravo nastalo kada sam se sama šminkala na prošloj televiziji za potrebe snimanja. Krenulo je od toga da ću samo staviti malo pudera i maskare, i onda sam sa svakim narednim snimanjem dodatno unapređivala svoje znanje. U stvari zahvaljujući Youtubeu. Gledala sam njih, videla sam koje fore koriste, koju šminku koriste, shvatila da je nekako najveća tajna u dobrim četkicama i u načinu na koji se senke nanose. Kada se to savlada, verujte da će svaka žena znati da se našminka kao profesionalni šminker.

Šta ti se to desilo u 7. razredu, da li si tada shvatila šta je zaista nepravda?

U 7. razredu sam bila na popravnom iz fizike i tada sam shvatila šta je nepravda i koliko je ovaj svet i život nepravedan. Zapravo, imala sam određenu vrstu sukoba sa tim nastavnikom. On je imao neku teoriju da niko ne može da dobije veću ocenu od dvojke, za trojku baš morate da se pomučite, a četvorku i peticu gotovo niko ne može da ima, osim ako nekako to na nastavničkom veću nije izdejstvovano. Tako da je to mene u startu nerviralo, ako vam neko dođe s tom pričom u petom razredu, da ne možete da imate veću ocenu od dvojke, ma koliko se trudili, i u startu ste demoralisani. Bio je dosta strog, a ja sam na svaku njegovu reč imala nešto dodatno da odgovorim. Verujem da je to posebno njega nerviralo, i onda smo stvorili tu neku vrstu animoziteta koja je tinjala među nama određeni broj godina. U sedmom razredu je on imao tu neku svoju svesku u koju je upisivao neke minusiće i plusiće u zavisnosti od toga koliko lekcija ste naučili. Na kraju je on meni zaključio keca. Bila je mogućnost da se radi neki dodatni test, kako bi se eventualno imala dvojka. Ja sam taj test radila, to je negde nestalo, meni je zaključena jedinica, i otišla sam na popravni. Naravno, položila sam taj popravni i u sedmom razredu, tačnije na kraju sedmog razreda ja sam odlučila da ne želim da se vraćam u tu školu, u to odeljenje, među te ljude, i nastavnike, gde niko nije pružio podršku jednoj učenici zato što je na neki način ipak bila maltretirana od strane tog nastavnika. Tako da sam ja promenila školu. Samo osmi razred sam završila u Osnovnoj školi "Filip Kljajić Fića" na Banovom Brdu. Tamo sam pri prvom ulasku u školu upoznala svog novog nastavnika iz fizike, koji je lepo seo sa mnom i kome sam objasnila s kakvim iskustvom dolazim. Moja mala pobeda je bila što sam ja na kraju ipak imala peticu iz te fizike i dokazala sam da sam ipak bila u pravu.

Šta želiš da svet zna o Olji Lazarević?

Želim da svet o Olji Lazarević zna da je jedna emotivna osoba, porodičan čovek i neko ko veruje u bolje sutra. Neko ko uvek ima osmeh i optimističan pogled na svet, pa čak i kad imamo sve ovo. Ja ipak verujem da će 2021. sigurno biti najbolja godina.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)