bez dlake na jeziku
Dramatična ispovest Isidore Bjelice: Mnogi čekaju da umrem!
Bolest donosi veliki teret . Osim bolesnika, nose ga i članovi familije. Oni najbliži često ponesu više nego što misle da mogu.
- Nebojša je mnogo propatio.Nije se odvajao od mene. Lav me je nosio na peti sprat zgrade u kojoj živimo posle hemioterapije. Vila je imala 11 godina kad sam obolela. Držala me je za glavu dok sam povraćala, prolazila kroz moje fizičke i mentalne padove. Ostajala je celu noć pored moje bolničke postelje."Samo me ne napuštaj", govorila mi je.
- Svima izlazim u susret deleći svoje iskustvo. Kad čovek oboli, posebno od opake bolesti, dosta vremena potroši u lutanju. A vremena često nema, završava književnica..
(Espreso.co.rs / Gloria)