DOKLE DA SLUŠAM NJENE DOSADNE PRIČE? Pismo ove ćerke će vas naterati da se zamislite

Živimo 40 kilometara udaljene jedna od druge. Redovno je zovem i slušam njene spore i detaljne priče: o tome šta je pronašla na pijaci; o njenoj sestri koja je sasvim sama u susednom gradu; o tome kako je korov ponovo narastao posle kiše i da ga treba počupati; o tome kako ove godine nije uspela uzgojiti puno paradajza, a ni cveće nije baš u najboljem stanju. I da sam trebala da vidim šta se dogodilo komšijinoj mački!

Dosadne su mi njene priče. Čini se kao da joj se u životu nikada ništa zanimljivo nije dogodilo. Malo se naljutim na nju kada mi se žali na bol koju oseća, i opet je zamolim da ode lekaru, a ona me opet izignoriše. Na kraju mi samo tugaljivo kaže: "Pa kome se drugom imam da se požalim osim tebi?"

I tada se smrznem držeći mobilni u ruci. Shvatim koliko grozna znam da budem prema njoj. Napokon shvatim da su svi ti sati koje sam provela slušajući je kako glasno govori preko telefona, da su sva te brbljanja i beskonačne svađe o tome ko je u pravu, a ko ne, svi naši pokušaji da pametujemo jedna drugoj – sve je to naš život. Jedini koji ćemo imati, upravo ovde i upravo sada...

Spustim slušalicu i odem joj u neplaniranu posetu. Ona nekako nađe vremena da mi skuva večeru, dok mi tata naliva malo vina. Ne mogu, kažem mu – vozim. Onda natoči sebi čašu i kaže mi kako je dobro. Smejemo se.

Obukla sam mamin džemper jer sam se smrzla. Kad čuje da mi je hladno, mama skoči i ode da upali peć kako bi se kuhinja malo ugrejala. I još jednom, ja sam njihova mala devojčica za koju sve mora biti savršeno. Njihova hrana je fina i u kući je toplo. I problemi ne postoje...

Mama, samo se pobrini da živiš jako, jako dugo jer ne znam šta će biti ako ne čujem tvoj glas preko telefona. Jer ne znam kako ću živeti bez tvoje kuhinje u kojoj mi daješ večeru i pobrineš se da je u kući uvek lijepo i ugodno za tvoju malu devojčicu...

(Espreso.co.rs / Zadovoljna)