Uz dužno poštovanje: Zašto posle toga uvek kažemo nešto totalno suprotno?

Prisutni su se zaprepastili. Kakav je to način, da neko tako razgovara sa starijima? Ipak, kurtoazija je bila na mojoj strani. Iako sam bio grub, to što sam „ukazao poštovanje“ kao da je raščinilo sve što sam rekao posle.

- Pokažite malo kulture i poštovanja, molim vas, nastavio sam.

Moja drskost bila je dobro kamuflirana. Ipak, upalilo je.

- U pravu je dečko! Ako svi možemo da čekamo, možete i vi. Pokažite opštu kulturu!, rekla je druga bakica, a ostali su počeli da frkću, kliču „tako je“ i da glume finoću.

Verovatno da bi dokazali svoju (malo)građanštinu, svi ispred mene su krenuli da mi nude da prođem ispred njih.

- Pustite dečka da prođe, sigurno žuri na fakultet, čula se naredba i svi su je prihvatili zdravo za gotovo, misleći da čine dobro delo.

Stigao sam na šalter.

- Dobar dan, kako ste?, sa osmehom sam ispljunuo novu frazu.

- Niko me godinu dana pitao kako sam, odgovorila je šalteruša i završila mi posao brzinom svetlosti.

Pobeda. Dok sam prolazio pored reda, bacio sam im jedan pogled koji govori: Uz svo dužno poštovanje, je*ao sam vam kevu! Šta se bunite? Ipak sam vam ukazao dužno poštovanje… I sada više ne moram da vas poštujem.

(AS)