Uz dužno poštovanje: Zašto posle toga uvek kažemo nešto totalno suprotno?

Nisam ni zaključao vrata od stana, već je palo jedno “dobar dan, komšo” babetini koja mi zove komunalce kada mi kaplje iz klima uređaja na jednu terasu. Pala je i jedna razmena kiselih osmeha, taman za turšiju.

Prvi je red bio u pošti, za šalterom jedna žena na 20 penzionera i mene. Obično ne čekam u takvim situacijama, ali zagustilo je. Stavio sam sluške i krenuo da milim zajedno sa tim starim nogama. Avaj. Ništa od slušanja. Iz kurtoazije sam ušao u razgovor sa starinama. Ubrzo je počelo i "dečko, je l’ možeš da mi napišeš ovo/uradiš ono/pitaš za..." i moje "mogu, nije problem". Gde nije... Preteklo me je još nekoliko starih predatora.

- Izvini, mogu li da prođem samo nešto da pitam? - Može, nije problem.

Gde nije?! Počeo sam da gorim. Opet, zamišljao sam da bi to mogla da bude moja baba, pa sam ostajao pristojan. Nisu imali milosti. To “samo da pitam”, pretvorilo se u beskrajno pričanje praznih priča i - plaćanje računa “na kvar”. Morao sam da reagujem:

- Uz svo dužno poštovanje, marš na kraj reda!, rekao sam oštro.