DA BI SE PRODAVAO KAO ZVEZDA MORAŠ DA GLUMIŠ ZVEZDU: Dejan Cukić o Bajagi, Bori, Marini... (VIDEO)

Dejan Cukić je diskografsku karijeru započeo pre ravno 40 godina sa bendom Bulevar. Kasnije, tokom osamdesetih, bio je član Bajaginih Instruktora, da bi krajem te dekade krenuo putem solo karijere. U međuvremenu radio je kao rok-novinar i prevodilac biografija i autobiografija najpoznatijih svetskih muzičkih zvezda.

Ovih dana u žižu je dospeo zahvaljujući novom albumu sa svojim Spori ritam bendom "Ulica bez brojeva", ali i nekoj vrsti medijskog prepucavanja sa kultnim liderom Azre Džonijem Štulićem. Pred naš razgovor, zamolio je da ga ne pitam ništa u vezi Džonija jer bi onda ceo razgovor bio u senci ove priče koja je za njega, kako sam reče, postala prilično neugodna i mučna.

Zato smo se fokusirali isključivo na njegovu, izuzetno živopisnu karijeru, a razgovor smo počeli upravo od Bulevara i njihovog prvog singla koji se u prodaji pojavio par meseci nakon Titove smrti.

- Prvi singl grupe Bulevar objavljen je pre 40 godina i zvao se "Moje bezvezne stvari". Tako kako se zove, tako je i prošla. Izašao je odmah posle Titove smrti. To je bilo dramatično vreme za grupu Bulevar jer smo prvi od te generacije bendova potpisali za Jugoton. Sinuiša Škarica koji je godinu dana kasnije "gurnuo" i "Paket aranžman" i čitav taj Novi talas, prvo je izabrao nas i imali smo taj jedan neuspešni singl. I uvek kažem Siniši da sam mu zahvalan ne zbog prve šanse nego zbog druge šanse. Taj prvi singl je bio malo old skul, nije bio u skladu sa vremenom, ali je taj drugi singl "Nestašni dečaci" nama napravio ime. Mi smo tu prvu, nesrećnu, ploču snimili pre nego što će se Tito razboleti, i očekivalo se objavljivanje u januaru ili februaru te osamdesete godine.

Međutim, onda se dogodilo što se dogodilo, ko se seća, seća, ko se ne seća, da objadnim da je to bilo nekoliko meseci kada je bilo koja vrsta vesele muzike bila zabranjena, puštala se samo klasična muzika ili džez, eventualno neki rok instrumentali. To je bilo jedino vreme kad si mogao čuti na radiju Frenka Zapu i njegov "Watermelon In Easter Hay". Mi smo strpljivo čekali da ti dani brige, tuge i žalosti prođu i onda nam je taj singl izašao u avgustu 1980. godine.

Dakle, 40 godina kasnije izašao je album "Ulica bez brojeva"?

- Da, to je, u nekom sledu ove karijere koju zovemo Dejan Cukić i Spori ritam bend, posle više izdanja koja su bila više moji solo projekti, zapravo projekat zvuku benda. Najviše zasluga za to ima Dragan Dmitrić koji je inače bio član Bulevara i pre 40 godina...

To je tvoj drugar iz vrtića?

- Bukvalno! Nije baš iz vrtića, ali prvi bend smo napravili u trećem razredu osnovne škole. Dragan je bio u Bulevaru i u grupi Zvuk ulice sa Vladom Divljanom, bio je čak i član Bajage i Intstruktora u prvih nekoliko svirki. Onda je završio muzičku akademiju i tako dalje... Elem, Dragan mi je na svoj tihi način sugerisao da odustanem od modernog načina promovisanja muzike - kao pesma po pesma, singlovi, spotovi... Kao: "Nismo mi ljudi iz tog vremena, hajmo mi ono naše starinski". I zaista, ovo je prvi album posle "Igramo na ulici" iz davne 1988/89. da je to album benda. Draganu su se dugo krčkale pesme, ja sam se malo povukao; muzika je uglavnom njegova, a ja sam pisao tekstove. Mada je dva teksta na Draganove melodije napisao Nikola Čuturilo. To je bilo isto moja želja, taj neki povratak na stvari koje smo radili devedesetih godina, pa i ranije, jer je neke od naših največih hitova napisao taj tandem. Recimo, "Letnje kiše" ili "Nebo jedino zna". Bilo je ono - njih dvojica dobro funkcionišu, daj da ih opet spojimo.

Ti si se time vratio na neke svoje korene jer si dobar deo karijere proveo kao izvođač a manje kao kantautor?

- Tako je. Jeste, i to mi stvarno prija. Nekako autorski pronalazim kreativne ventile na drugim stranama. Poželeo sam da pevam ponovo Draganove melodije. On ima jako specifičan, jako pismen stil, završio je kompoziciju na Muzičkoj akademiji. Ima tu vrstu znanja koja daju njegovoj melodiju određenu vrstu kvaliteta, ali ove najbolje, koje sam pomenuo, ispadnu tako što on uzme gitaru pa svira, a svira je gore čak i od mene. Postoji ta vrsta diletantizma koja je neophodna u rok muzici, da bi to bilo uspešno.

Kakva je razlika kad izvodiš svoje pesme i kada to činiš s pesmama nekih drugih autora?

- Ja sam neko ko je sebe, kao što lepo kažeš, sebe shvatao kao izvođača, ali nisam bio od onih koji uzimaju gotove pesme. Osim obrada, naravno. Te pesme koje su Draganove ili Čuturine jesu, na naki način, i moje. Učestvovao sam u procesu njihovog stvaranja, proživljavao sam ih na isti način kao svoje, tako da nema razlike da li pevam "Juliju", za koju sam ja napisao muziku i tekst, ili "Stranca u Beogradu" ili "Letnje kiše", jer sam bio u tome. To je počelo tako što je Čutura - imali smo Draganovu melodiju, a Čutura je bio tada kod mene i našao je u kupatilu patike od moje supruge Milice koja je nosila mali broj starki i on kaže: "Šta je ovo?" držeći patike u ruci. Tako je nastao onaj stih: "Njeno malo stopalo...". Svaku od tih pesama, bez obzira da li sam je ja napisao ili neko drugi, baš osećam kao svoju.

Kako izgleda biti danas na muzičkoj sceni u Srbiji uzevši u obzir sve što se u međuvremenu dogodilo i u društvenom i u muzičkom kontekstu?

- Kad si mlad i naivan imaš najveći problem sa time što se trudiš da se svima dopadneš. Najveće bogatstvo iskustva je u tome što prestaneš da se obraćaš onima kojima se ne dopadaš. I ako bog da nađeš taj svoj krug ljudi kojima se dopada to što radiš i onda se obraćaš njima i to je jako udobna pozicija.

Ko je sada tvoja publika?

- To je interesatno pitanje, a istovremeno i začkoljica kad se baviš muzikom kojom se ja bavim. Naime, ja se bavim nečim što je tzv. mejnstrim pop-rok. Svuda u svetu. Ali ovde je to maltene kao alternativa, mada se ne zna čemu - alternativa alternativi ili onome što je sad ovde neki mejnstrim. To je, da se ne lažemo, imalo za posledicu i periode kriza i dilema, pitanja da li uopšte znam ko je moja publika. I onda je došao jedan trenutak kad sam mislio da sam pao najniže u svojoj karijeri i mislio: "Čemu sve ovo?", počeo sam da radim te neke male svirke, neka druženja po klubovima, i onda se ispostavilo da te publike vrlo ima. Plus, desilo se to da su te pesme koje smo mi snimili, ovo je prvi album posle 11 godina, ostale. Sve vreme su prisutne. Bendovi koji sviraju po klubovima tzv. skinuti materijal redovno na repertoaru imaju jedno pet naših pesama. Ono što me dodatno motivisalo je što mi redovno prilaze mladi ljudi i s čuđenjem pitaju da li su to stvarno naše pesme, jer su ih čuli u kafani a nisu znali ko je originalni izvođač. To te s jedne strane malo naljuti, a s druge strane te podstakne. Kažeš sebi: "Čekaj, pa nije ovo bilo bezveze. Ostavili smo nešto iza sebe i bilo bi lepo da to ljudi prepoznaju".

Zahvaljujući ju-tjubu mladi ljudi su danas u prilici da lako i brzo dođu do nekih starih pesama i preslušaju ih. Jendo od pesama koje su preživele test vremena je i Bulevarova "Trenutni lek" od pre skoro 40 godina. Da li se sećaš kako je nastala ta pesma?

- Da, sećam se odlično, kako da ne. Opet jedna od tih pesama koje ja ne potpisujem, ali u čije sam stvaranje bio uključen. Muziku je radio Nele Stamatović, a tekst je radila Marina Tucaković, guru onoga što bi ti nazvao nekom drugom vrstom muzike, tada se puno družila sa nama. Marina i ja smo čak rođeni istog datuma, pa smo tih dana zajedno slavili rođendane. Ja sam bio opsednut Džonom Lenonom i tada je bio ubijen i samo sam slušao Lenona. I on je imao tu pesmu "Instant karma", a Marina je probala da napiše nešto u tom stilu. Mada "Instant karma" i "Trenutni lek" nema mnogo veze, ali je bila iskra tog, po meni, jednog od njenih najboljih tekstova. To je bila divna produkcija Kornelija Kovača i stvarno je bila uspešna u to vreme u izvođenju Bulevara. Posle smo snimili jednu džezi verziju sa Sporim ritam bendom, a na koncertima nekad Dragan i ja odsviramo verziju sa akustičnom gitarom i klavijaturom i to zvuči jako dobro.

Kako se zarađuje od publike u današnje vreme?

- Uglavnom od koncerata... Šta je Dejan još rekao na ovu temu, možete pogledati u videu OVDE.

Tokom osamdesetih godina snimio si tri albuma sa Bajagom i instruktorima. Kako danas gledaš na to vreme, da li misliš da si mogao da ga bolje iskoristiš da si krenuo tada putem solo karijere?

- U vreme kad smo radili zajedno bilo je ljudi koji su njemu pričali: "Joj šta će ti onaj kreten što skače tamo?!", a meni su govorili: "Ti si pevač, šta ćeš tu iza njega?!". Postoji teorija da bi bilo bolje da sam u to vreme krenuo kakvu god ali solo karijeru. Kao što postoji teorija da čovek treba da se ostvari u rokenrolu između 24 i 28 godine, tada ima tu neku energiju koja ga obeleži za ceo život. A ja sam baš u tom periodu života bio sa Bakijem. S druge strane, neke stvari koje sam doživeo kao član tog benda koje sanjaš kad si klinac. Kad počinješ da sviraš gitaru, sanjaš te turneje, stvari koje se dešavaju na sceni i iza scene, sve to o čemu sam maštao u detinjstvu se ostvarilo kroz tih nekoliko godina. Možda na nekom površnom nivou, ali ne mogu da kažem da mi nije prijalo. A i pomoglo mi je kasnije, jer me rasteretilo kasnije. Moja karijera je bila skroz u stilu "ovo radimo zato što to volimo".

Stiče se utisak da je Bajagi uvek trebao taj neki zabavljač u bednu uz njega jer je on kul i tu je da se upale upaljači?

- Bilo nas je dvojica uz njega, Žika i ja, pa je postojala ta neka ravnoteža. Žika jeste bio dobar muzičar, ali je u bend ušao iz pozorišta, kao komičar i geg majstor. A ja sam došao iz Bulevara kao klasičan džegerovski rok zabavljač. Tako da sam vremenom ja postajao sve smešniji, a Žika sve više roker. Meni je ta naša međusobna zabava na bini bila jako draga.

Kako izgleda kad čovek stari na javnoj sceni?

- Pa, prvo imaš ono odrastanje, što su stvari koje su vezane uz rokenrol. Počelo se sa odrastanjem u javnosti, počevši od Bitlsa koji su počeli kao klinci od dvadesetak godina i onda u nekom neverovatno kratkom periodu od 1962. do 1966. godine napredovali od "She loves you, yeah yeah" do "Strawberry Fields Forever", koja zvuči kao Brams. Ta vrsta odrastanja u javnosti je zamenjena sada starenjem u javnosti. Gledao sam Pola makartnija pre par godina na koncertu u Beču i čovek uživa u tome što radi. Mene kad sretnu ljudi koje dugo nisam video, kažu mi: "Ti se ne menjaš uopšte". Ustvari, to je ta zamka, jer me viđaju u medijima i nemaju tu vrstu šoka, kao ja kad nekog vidim i pamtim ga sa dugom kosom, a sad je osedeo i ćelav.

Neke od najvećih hitova sa Sporim ritam bendom si objavio tokom mračnih devedesetih godina. Jedna od njih, "Stranac u Beogradu", govori, navodno, o tome kako te je neko svojevremeno napao na Zvezdari, u kraju u kome si odrastao, i kako si imao neke neprijatnosti?

- Ne, nisam ja nikad imao neprijatnosti te vrste. Prosto, atmosfera u gradu je bila jako loša. I nema veze sa Zvezdarom jer sam ja tu došao u trećem razdredu osnovne. Kraj u kom sam rođen, nećeš mi verovati, jeste Čumićevo sokače.

Možda si mislio na Paviljone?

- Da, Paviljoni. Prva dva razreda škole i celokupno detinjstvo sam proveo na Novom Beogradu. Uglavnom, nisam doživeo ništa neprijatno tu. Prošao sam kolima tuda, da li pod uticajem filma "Rane" koji je tu sniman ili ne znam zašto, pao mi je napamet taj stih "kroz kraj u kom sam rođen više ne smem ni da prođem".

Na nju se nadovezuje i pesma iz istog perioda "Ja bih da pevam"?

- Da, ali za razliku od "Stranca", potpisali su me za aranžman zato što sam je sklopio, ali je muziku radio Dragan Dmitrić, a tekst je od Bore Đorđevića. Bora me je pozvao i rekao: "Imam jedan tekst, ali ne mogu ja to da pevam. Ti si pacifista, evo ti". Ispostavilo se da sam bio pametan što nisam bio sebičan i dobio tekst od bore pa sklepao neku svoju muziku, nego sam video da se odlično uklapa sa Draganovom melodijom. I to je ostala verovatno najvažnija pesma koju smo snimili ikada. Došla je dotle da je pevaju navijači na stadionima.

Misliš li da je tvoja karijera i tvoje bitisanje na pop-rok sceni Srbije i pre toga Jugoslavije na neki način potcenjeno?

- Obično svi mi koji volimo to što radimo imamo takav utisak. Činjenica da su neke pesme koje smo snimili popularnije od mene i mog benda možda govore u prilog tome. Ja to objašnjavam time što je moja javna svestranost nekako zamagljivala moju karijeru. A možda je to i posledica mog rada sa Bajagom u tom nekom periodu kad želiš da budeš zvezda, znaš? Posle toga, kada sam počeo solo karijeru, već mi je to bilo prevaziđeno. Da bi se prodavao kao zvezda, moraš da glumiš zvezdu. To biti zvezda je takav smor ustvari. Pogotovo u tako maloj sredini kao što je naša. Proveo sam pola života trudeći se da budem uspešniji nego što jesam, a zatim drugu polovinu zahvaljujući bogu što mi to nije uspelo.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)