NAPISAO SAM SVOJU BIBLIJU DA BIH SE OČISTIO OD MRTVE PROŠLOSTI: ŠOKANTAN intervju DŽONIJA RACKOVIĆA (18+)

"Ne želim da stvaram mit o preživelom. Ne želim da pravim kulturni kapital od mrtvih duša", kaže u jednom delu razgovora za Espreso.co.rs Nenad Džoni Racković ne želeći da priča o svojoj prošlosti, o svom drugovanju sa čuvenim umetnicima, muzičarima, piscima...

Ovaj uvek kontroverzni multimedijalni umetnik, gradski odmetnik, glumac, radio voditelj, sveprisutna figura noćnog života Beograda, skejter u poznim godinama, pisac romana "Peto godišnje doba" i "Biblija", kaže da želi da ostavi svoju prošlost iza sebe i da vodi život kao da pre njegova poslednje knjige nije ništa postojalo.

Veoma iskreno, do srži bolno, Racković priča o svom ludilo, ali i o ludilo čitavog društva i moderne civilizacije. Ona kaže da živimo u vremenu "hiperdepresije", a evo i zašto:

- Novo vreme, spid, ubrzanje, sve je to već stvar jučerašnjice. Mi smo se kao društvo, a i pojedinačno već polupali. Ništa nam više ne polazi za rukom. U Boegradu je, koliko ja mogu da vidim, došlo do jedne hiperaktivne depresije. Lično sam imao ludilo u porodici. Moj otac, poznati i zanimljiv književnik, Miodrag Racković, imao je za života određenih psihičkih problema. Nije bio Džoni Racković, imao je neke napade panike i sramežljivosti, a od pisanja nije imao vremena da se obrati za stručnu pomoć. U najgore doba emigrirao je u Hrvatsku i umro u Zagrebu. Ne znam koji mu je ku*ac to trebalo da ide iz Hitlerove Nemačke u Musolinijevu Italiju. Ludilo, neuralgije, prokletstvo oca i sina dovele su do toga da mi već 1994. godine, uoči snimanja filma "Merbl es", prekinemo svaki kontakt i ja sam tek deset godina nakon njegove smrti otiašo u Zagreb da ga sahranim. Zašto ovo pričam? Pričam zbog toga što mi živimo u državi straha kao osnova demokratske države u kojoj su nam svima zagarantovana seksualna i ostala prava, a to škakljiivo pitanje ludila ili pomerenog sagledavanja stvari u odnosu na konvencionalno, sve može da se proglasi ludilom ako ne postiže određeni radni učinak i ne izvlači profit, veliki je tabu. Kad gledamo stanje u kulturi, s jedne strane su umobolnici, narkomani, alkohiličari i svet tih bolesnih ljudi perverznjaka i pedofila, a sa druge strane su politički korektni ljudi, pristojni, uljuđeni, koji podržavaju nacionalnu politiku. Bez ikakvog ideološkog prefiksa, to je jedna starovremenska matrica jednog te istog zdravstvenog fašizma. To je inicijalna kapisla za moju knjigu, a takođe me je interesovalo ludilo kao sudbina umetnika, pisca. Ono što ja znam o sebi jeste da je osećaj da sam živ, osećaj zdravog razuma. Kao nešto, kapiram šta se dešava oko mene, upijam to, znam kako sam ja preživeo ovo ludilo od života. Za razliku od mog nesrećnog oca, a druga generacija sam pisaca - imao sam tu privilegiju da mi je kao razmaženom jedincu bila posvećivana sva pažnja i da sam mogao non-stop da pišem - ludilo sam preživeo tako što sam pisao. Sada želim ispišem psihozu kao normalno stanje stvari koje je rezultat konstanto nepovoljnih i političkih i društvenih okolnosti. Šok politike, strahoviti stres kojim smo bombardovani preko medija, koji istovremeno mogu da vam rasture mozak, a u sledećoj konekciji vi se preko tog rasturenog mozga uključujete, povezujete na ekrane, koji su plastični, simulirani oblik ljudskog bića preveden u kod. Pošto ja ne koristim kompujter, pošto sam kao i moj otac - iskolosečen iz društvenog stanja stvari zbog tih, prvenstveno, društveno tehnoloških promena, krenulo je da mi se priviđa i skupilo se nešto novca i vremena, pa sam se obratio za pomoć vrhunskom stručnjaku Saši Dimiću, tako da veći deo knjige čini 79 dana, skoro 2 i po godine, psihoseansi koje sam prolazio sa doktorom u režimu psihokognitivne terapije. Prepoznao sam kod doktora jedinstven talenat da može da me sluša i da istovremeno odradi beleške koje nisu klasičan transkript, ni stenogramske beleške, nego inverzije.

Kako su izgledale Rackovićeve psihoseanse, pogledajte OVDE.

- U doba masovne kulture rad je kazna, a lečenje je zabava. Ja sam se zbog vaspitanja vratio na hrišćanske kanone zapisivanja da bih mogao da ispišem biblijsko sveto slovo neoliberalizma. I da u potrazi za spasenjem probam da izdržim što duže. Svaki dan je neko novo čudo, a haos se sve više i više povećava. Ostalo kad mi je izašla prva knjiga "Peto godišnje doba", pa monografija, čak sam bio i vinovnik nekakvog seksualnog skandala - sve se to dešava samo od sebe u odnosu sa čitavim svetom koji nije ništa drugo nego oko ništavila okrenuto prema samom sebi. Dakle, Frojdov Stari zavet i Lakanov Novi zavet nema druge svrhe nego da konstituiše jednog subjekta koji ne ide više prema Svetom trojstvu nego ide prema samom sebi. Pominjući svog oca Miodraga zapravo sam hteo da kažem šta je bio taj stari svet - odnosi prema roditeljima, ko su nam bili roditelji, ko su roditelji naših roditelja, da li smo i koliko imali sa njima - i jedan novi svet koji misli da ima neke druge mogućnosti i Mesija koji kaže: "Nema nam druge nego - prva!". I drži tu osnovnu hrišćansku liniju da ne bi skretao ni levo ni desno...

Je l' to znači da je to obrnuti Kastaneda i da su psihijatri danas postali neka vrsta vračeva?

- Ma, ne! Kamo lepe sreće. Umesto psihoanalitičara mi imamo tokin hedse, ove političke analitičare. Nama ne trebaju oni nego psihoanalitičari. Šta sam još hteo da ti kažem?

Šta je još Džoni hteo da kaže, pogledajte u VIDEU.

Da li je pisanje "Biblije" bila neka vrsta pročišćenja?

- Jeste! Znate šta, sve može da prođe a ništa ne prolazi! Ova knjiga je više od potrage za identitetom. Imam nesalomivu priču. U "Bibliji" je 79 psihoseansi, 13 erotskih snova koji su slike mog nesvesnog, ali su urađeni kao 13 ikoničnih predstava križnog puta razapinjanja Isusa i polaganja bogočoveka u grob - lament nad dokazivanjem istine na krstu. To je moja priča, moja Biblija, moj životni put. Nisam želeo da sam sebe zakucam za nekakav politički događaj, za umetničko delo ili za publiku. Želeo sam da sve ostavim na toj golgoti. To je Biblija za ljude sa posebnim potrebama - za bolide, androide, za svoju raju u otadžbini i van nje.

Šta se nalazi u drugom delu knjige saznajte OVDE.

Da se vratimo malo unazad i premotamo film, ako nemaš ništa protiv...

- Nemam.

Kad sam bio mlad, vodio si kultni noćni program na radiju B92. Bilo je to mračno vreme, devedesete godine, mnogi su se pitali da li posle emisije uopšte smeš da izađeš na ulicu. Kakvo ti je sada sećanje na to doba?

- (duga pauza) Pisanje je oblik molitve. Pošto sam i preko oca imao tu radnu naviku, imao sam dnevnu obavezu da tako zaradim za taj dan - napišem makar jednu stranicu. To je neka vrsta terapeutskog umivanja. Uvek sam sa svojim mislima. Izabrao sam da budem intelektualno biće, nisam za neke druge stvari praktičnijeg tipa. Mi živimo u državi straha. Strah je s druge strane i pokretač. To je bilo vreme bez saobraćaja, bez benzina... To što sam još u dobroj kondiciji dugujem pešačenju od Braće Jerkovića do centra Beograda, i na isto tako volšebne načine kući. Ima ona, a odnosi se na Miljakovac u kom sam živeo, bezbednije je proći Teksasom sa dva revolvera nego Miljakovcem i Kanarevim brdom noću. Teško čovek može da se povrati od takvog iskustva, jer je danas sve transgresivno, sve je u prekoračenjima, sve je u preterivanjima, u opasnostima kao izazovima savremenog kapitalizma. Možete ostati bez zuba, možete umreti od droge, možete ostati bez stana, možete izgubiti posao, ali sve to nije ništa naspram velikog profita koji vas čeka s one strane duge. To je počelo već tada. Milošević je, 'ajde da vam to kažem, razbio pojam kao misaonu imenicu! Ne našu predstavu o pojmu, ne pojmovnik stvari, nego - pojam!

Na koji način?

- Pa, hajde, zamisli! Kaži nekom bilo šta! Na primer, Parlament! Objasni nekome šta znači Parlament u Srbiji. Kaži bilo koju stvar na koju se odnosi nekakav predikat. Kad kažeš benzin. Sad treba objašnjavati - gde benzin, šta benzin, kako benzin, u kojim bojama, u kojoj kanti, gde, kako, zašto, za koje pare... Džoni Racković, narko-mafija, kandidat za republičkog poslanika Velike rokenrol partije Srbije pod rukovodstvom Save Neškovića. E, sad objasni ko je Sava Nešković, šta je Velika rokenrol partija...

Miloševićeva era deluje vrlo apsurdno sada? Ili ne?

- Ne, to je strašna tragedija koja nam se desila. Lično mislim, "Biblija" je zato i pisana u ovom sad trenutku shvatajući, nažalost, da je prošlost - prošla. Taj rad žalosti je prošao. Rat je bio juče, danas je prošao. Apsurd je bio juče, danas je prošao. Ne može čovek tugovati za nečim što nema smisla.

Misliš da ovo vreme sada ima više smisla?

- Ja mislim da nestaje vreme. Rekao sam odmah na startu, možda vam je bilo malo rogobatno, mi smose potpuno polupali i ništa nam više ne polazi za rukom. Kad nas ubeđuju da nam nešto ide za rukom, onda nam predsednik dobije srčani udar.

Imam neke teze za ovaj razgovor, ali sad vidim da su nepotrebne, pa ću da šetam malo...

- Vidi, ja sam mnogo naučio od ovih DJ-eva... Još sam rekonvalescent, čovek pod određenim psihičkim tenzijama, napisao sam to zato što ne želim da se stidim... Toliko je teško vreme... Ne želim da se stidim onoga što sam preživeo i posledica koje je to ostavilo. Koje su još teze?

Znam da te verovatno smara da pričaš o tome, ali ti si upisao FDU a nisi završio, u priču oko umetnosti uleteo sa nekih 16, 17 godina, u to vreme si bio u ekipi koja je nešto značila na toj umetničkoj sceni. Koliko su te oni usmerili, obrazovali, ima li to, iz ove perspektive, nekog smisla?

- Nema. nema ko to da ceni. Ne želim da držim vakelu...

Dobro, ti si znao neke sjajne ljude Preleta, Savu Travanova, Olivera Mandića, znao si neke kriminalce, čak si se i družio sa nekima...

- Život je prolazan!

Ali upijaš neka iskustva od tih ljudi, zar ne?

- S obzirom na vreme u kojem živimo... Postoje iskustva koja se strahovito banalizuju. Postoje iskustva koja nisu upotrebljiva. Kada je čovek lud, on je u zatvoru. Svaki čovek pati od 3.000 psihičkih bolesti, a umobolnik samo od jedne - lud je i nema svoju slobodu. U ludačkim vremenima, ludačkim društvima, iskustva su neprenosiva na neku sledeću stanicu. Moj život podseća na film "Pogrešan voz". Kada se ukrcaš na pogrešan voz, sve stanice sledeće su pogrešne! To oni sa prethodne stanice ne mogu da ukapiraju oni na sledećoj.

Dobro, ali možeš da se zabaviš. Ako izađeš na pogrešnoj stanici, to su nova iskustva? zar život nije sublimar tih iskustava?

- Ne, u tome je štos "Biblije". Moja majka je izmislila prvi bibliotečki kompjuterski program za katalogizaciju - BIBLOS. to je bilo osamdesetih godina. On je opstruiran, osujećen i uništen raspadom Jugoslavije. "Biblija" je pismo, nesubliminalna poruka čoveka ovog trenutka kao da ništa pre nije postojalo. Biblija su bile jevrejske poučne priča, kegende i poetske knjige u Starom zavetu. Ja sam se rukovodio tezom: da Stari zavet nije banalan on ne bi bio najčitanija knjiga ikada. Novi zavet se sastoji od sinoptičkih jevanđelja i jednog otkrovenja. Želeo sam da kažem, kao što je Isus bio otac hrišćanstva, a nije bio hrišćanin, tako je i Džoni otac svih ljudi sa posebnim potrebama. Ja sam imao sreće da preživim svoje ludilo. Ako ljudi žele da im bude bolje, moraju da usvoje tu prvu činjenicu zdravog razuma - živ sam!

Poznavao si mnogo ljudi koji više nisu živi...

- Ne želim! To je bila moja stara priča, kao ja frajer, Džoni, ej... Ne želim da stvaram mit o preživelom. Ne želim da pravim kulturni kapital od mrtvih duša. Ova knjiga je medalja za preživljavanje, za sve moje zasluge u životu.

Da, ali te jesi postao živi svedok vremena...

- Je l' vidiš kako sam ti postpisao knjigu? Znači, "ništa bez Hrista". A može da se čita i ništa bez Frankehrista. Šta hoću da kažem? od svih tih ljudi, da ih sad ne pominjemo, neću više da ih rabim... To je jedna raspala hrišćanska ideologija gde od svih tih mrtvih duša krpim neko svoje tihovanje. Ja sam sa jedne strane Džoni Racković, narko-mafija, ali ja sam i Džoni Racković, pričam o razbijanju pojma, nekro-mafija. To su mrtve duše mojih prijatelja s kojima u časovima tihovanja snatrim nad njima i oni me oživljuju i uznose u neki novi dan. Svaki pokušaj da se promišlja bitak pretvara bitak u bivstvujuće i izneverava svoju suštinu. Svejedno ko je u pitanju... Da li Dejan Nebrigić, da li je Magi... Drugo, to što su oni poručivali devedesetih danas zvuči kao melodrama. Već je previše sentimentalno. Pucano je na mene, ubijen je čovek na "Akademiji". To je poznata stvar. I ko ga je ubio i kako ga je ubio... Već posle 2000. taj čovek je isto bio obezbeđenje na splavovima u Beogradu. Ali, to su prejake žvake. To je maltene i seljački. Sve je duh jednog vremena. Hoću da kažem: ako želite da nam u ovakvom svetu omogućite besmrtnost, vratite nam našu smrt!

Džoni čita odlomak iz svoje "Biblije", uživajte u tome OVDE (na 0:38:05)

BONUS VIDEO:

Espreso intervju: HANDKE JE SRBIN, MOMO KAPOR KLASIK, RASTA I JALA NESLUŠLJIVI: S Neletom Karajlićem smo pričali ispred Kuće cveća