SRPSKI REDITELJ O FILMU GODINE: Dokle god je slogana ŽIVOT NIJE ŠVICA, OSMEH NE SKIDAM S LICA DŽOKER je goruća TEMA

Goran Nikolić, rođen 26.05.1992, filmski je i televizijski reditelj iz Beograda. Njegovi filmovi “I, kako si, deda, šta se radi?”, “Nekako z prolyeća” i “Život po Moskriju”, vrlo su zapaženi i prikazivani su u mnogim gradovima i festivalima širom sveta, a sada je za naš portal napisao i svoje viđenje filma koji je uzburkao javnost.

Mišljenja o filmu Džoker su podeljena, samim tim odlučili smo da vidimo iz koje perspektive ga posmatraju oni koji se filmom bave. Pročitajte recenziju Gorana Nikolića i napišite šta vi mislite o ovom "remek-delu" moderne filmske umetnosti:

Očekivanja su čudna stvar. U manjoj ili većoj veri uvek postoje pred suočavanje sa određenim umetničkim delom. U slučaju filma DŽOKER, koji svojim glavnim likom i univerzumom u kom obitava vuče ogromno pop-kulturno nasleđe i različita tumačenja, očekivanja su neizbežna.

Neizbežno je da skoro svaki pojedinac u masi, koja će pohrliti da vidi još jednu priču grada Gotama, imati neku svoju viziju toga kakve modele ponašanja lik poput Džokera treba da ima, kakve replike, nivo samopouzdanja, neuračunljivosti, kakav ton filma o njemu treba da bude. Ovde imamo jedno istančano, radikalno viđenje jednog čoveka, koje nikako nije ovde da bi se svidelo svima. Više je tu da nam kroz 2 sata pljune u lice mnoge teme i probleme iz našeg šireg i užeg okruženja – mnoge stvari od kojih bežimo u mrak bioskopske sale. To, kao i nedostatak očekivanog prvoloptaškog spektakla, kakvog su ponudili poslednji AVENGERSi, na primer, svakako će podeliti gledaoce u njihovom poimanju zabave. S druge strane, glavna nagrada u Veneciji mu je dala i umetnički kredibilitet, pa i festivalska publika i ljubitelji autorskog filma – imaju svoja očekivanja. Kakva god da su bilo čija očekivanja, ovaj film je izuzetno kvalitetan, neočekivano nihilističan (za wide release film), drzak i moćan film o genezi duševne bolesti i tenziji sve većeg klasnog raslojavanja (padu (zapadne) civilizacije?) koji je, da bi došao do što većeg broja ljudi, za svoj okvir uzeo svet najpopularnijeg izmišljenog anarhiste – Džokera. Da nije, ne verujem da bi zaradio i 5 miliona dolara.

U startu ste se zeznuli ako od filma o ultimativnom negativcu iz stripova očekujete prijatno gledanje i eskapizam, naročito ako ste iole upućeni u to ko je reditelj i scenarista Tod Filips (doduše, najpoznatiji kao reditelj komedija, ali i njegovi potonji filmovi su bili sve manje smešni, a sve više mračni i cinični), kako se kreće njegova karijera i da je njegov film o ultimativnom klovnu – mračna drama građenja karaktera, u RATED R ruhu, ni manje ni više, što baš i nije rejting i tip priče na koji često ciljaju MARVEL-DC filmovi koji pretenduju ka široj publici. Ovde imamo jedan mračan, uznemirujuć, nimalo lepršav pogled na jednog psihički nestabilnog lika kome su svi okrenuli leđa. Život ga, i figurativno i bukvalno, šutira gde stigne, a on, kad dođe do tačke kad više nema šta da izgubi, i u dilemi je ’’da li da se umije ili da se ubije’’, okreće se nasilju i anarhiji kao sopstvenom spasenju. Svako rađanje je bolno – i po gledaoce i po glavnog lika - naročito rađanje jednog ovoliko ikoničnog negativca.

Ovaj film je neka vrsta ’kukavičjeg jajeta’ DC kompaniji – ’mali’ film sa art haus tendencijama prerušen u film o Džokeru. Direktan, ali ne i banalan. Da nije direktan, ne bi ni napravio ovaj haos po svetu i podstakao sve moguće rasprave o štetnom uticaju filma na ljude. Da nije direktan, ostao bi na nivou introvertnog autorskog filma, samo za odabranu, intelektualno-uzvišeniju, publiku. Često i očigledan u svojim porukama (u čemu ne vidim nužno ništa preterano loše, ovo je ipak film koji se plasira najširoj publici, a i poruka i srce su mu na mestu) a suverena i energična režija, glumci (naročito Hoakin, svi ostali su epizode, za koje nikad nisi siguran koliko su stvarni), koji nam prodaju svoje likove sa punim ubeđenjem, atmosferična muzika i virtuozni rad sektora kamere, čine da se i sva opšta mesta (bolesna majka, nemar države prema pojedincu) i njihov tretman, izgledaju sveže, proživljeno i potentno. Veliki plus je vešto izbegavanje patetike i zadržavanje tačne doze emotivnog impakta, u trenucima njegovog pucanja. Ono što, umnogome, daje filmu na tempu, dozira zadržavanje na poteškoćama glavnog lika, kojih ima u dovoljnoj meri da ne budu preterana, a s druge strane, i da se u čemer ni jedne određene teške sitaucije ne sklizne previše i time izgubi dramska tenzija, a dobije zamorno valjanje u depresiji, jeste urgentnost neumitne transformacije glavnog lika. Taj element predznanja o sudbini lika je nešto što nama kao gledaocima stvara dodatni sloj tenzije, čak i u najobičnijem razgovoru između likova, jer znamo da je glavni lik sve više i više blizu ivici i da će neumitno eksplodirati.

Takođe, sve veća prljavština, i bukvalna, i figurativna, na ulicama Gotama, i mračenje uma glavnog lika se dopunjuju tokom trajanja ka erupciji. Sveopšta bolest vam ulazi u kosti tokom gledanja, a da niste ni svesni. Hoakin Feniks tako detaljno, tačno i sa puno energije gradi svoj lik pred nama da nam se polako gubi svest o njemu kao glumcu, što zajedno sa rediteljskom odlukom da se skoro ne odvajamo od njega tokom trajanja filma, daje nam osećaj kao da gledamo dokumentarni portret o osobi koju ne bi trebalo da pratimo i koju ne bi želeli u našoj blizini, i koji nas, neskrivajući nijedan detalj o liku, polako uvlači u njegovu glavu. Tu dolazimo do možda najvećeg trika ovog filma – navodi nas da se saosećamo sa ubicom i da ozbiljno preispitujemo svoja moralna stanovišta u momentima kad čin nasilja postane posledica čistog sadizma u par navrata.

Originalnost je veoma širok pojam. Ljudi kao da zaboravljaju da su sve priče već ispričane i da je bitan način kako se neka priča pripoveda. Ono što je ovde ključna tačka originalnosti u pristupu jeste realistično bavljenje razvojem jednog lika u popcorn vrsti filma gde to nije uobičajeno. Ukidanje velikih akcionih scena, sporogoreći tok priče, nedostatak moralnog oslonca, prikazivanje Tomasa Vejna kao trulog kapitaliste (koji, sa ostalim bogatašima grada, bezbrižno gleda BAŠ – MODERNA VREMENA od Čaplina i smeje se običnom čoveku i njegovim nedaćama – i u životu, kao i na filmu, to je tako daleko od njih), odluka da glavni lik u startu bude nestabilan i da samo korodira na dalje (mnogo je teže napraviti upečatljivu promenu u tom slučaju, što se prvo vidi u kretanju glavnog lika, pa po govoru, pa odlučnosti – kada ih gradirate u glavi dok razmišljate o filmu) – sve su to odluke koje rade zbog koncepta glavnog lika (mali, jedva društveno funkcionalni, čovek protiv vetrenjača, kako u sebi, tako i oko njega) i uverljivosti Hoakina u njemu, koji nas vodi u srce tame Gotama, samim tim i svog srca.

Nekima će u ovom filmu biti previše uglova za par nedelja trajanja iz kojih naš protagonista dobija šutiranje u dušu i telo. Ne sme se zaboraviti da dramske situacije moraju biti intenziviranije nego naše u životu, koje se dešavaju u većem vremenskom periodu, i daće bog, manjem intenzitetu, i to mora tako biti da bi efekat bio jednako jak.

Mogu reći, takođe, da je ovaj film daleko elegantnije spojio realizam i stilizaciju stripa od Nolana. Ako ništa drugo, makar u kontekstu opravdanja toga zašto on izgleda tako stilizovano i teatralno u odnosu na svoje realistično okruženje, što je Nolan uzimao uvek kao datost, i za Džokera i za Betmena, da se uvek podrazumeva (Betmenov prenagažen glas, Džoker koji izgleda kao član death metal benda na haludžama i svi ga ozbiljno prihvataju (u tako realno postavljenom okruženju, kriminalci bi ga ubili kao pseto, otpisali kao budalu, i nastavili sa svojim poslom), što ničim nije opravdano, sem time da je to uslovnost stripa u pitanju). A ovde, u DŽOKERU, realno je postavljeno zašto se oblači tako kako se oblači, zašto su mu fore loše, zašto je našminkan u nasmejanog klovna (sam smeh, kao Džokerov znak raspoznavanja, ovde nosi i jako zanimljivu socijalnu konotaciju (celom svetu isforsiranog osmeha on pokazuje bolan osmeh svoje crne duše), ali i, pošto je njegov smeh više deo psihičkog poremećaja – smeje se nekontrolisano u emotivno intenzivnim situacijama – odlično je ovde iskorišćen i za momente gde treba da se pojača neprijatnost neprimerenim smehom, ali i par emotivno intenzivnih deonica, koje su samo tužnije zbog toga što on ne može da vlada sobom, i smeje se u grču, uz obilje suza) i koliko god da ga priča o poreklu demisitifikuje, njegova neuravnoteženost ga čuva misterioznim, što je bit Džokera i zbog toga smatram da je ovo najkompletnije i najhrabrije bavljenje tim likom do sad.

Jedini problemi koji odvajaju ovaj film od savršenstva su malo razvučenija prva polovina u odnosu na drugu, korišćenje muzike u svrhu emotivne manipulacije u nekoliko scena koje su mogle proći i bez iste (scena u bolnici, kad se Hoakin vraća kući po kiši...) i što nije još maaalo više čačnuo “krupne ribe kapitalizma”. Druga polovina filma je intenzivna kao retko šta ove godine, a poslednjih 20 minuta grandiozniji od nekih filmova sa pet puta većim budžetom. Erupciju sveopšteg nezadovoljstva u anarhiju doživljavamo kao sopstvenu katarzu. Kao i glavni lik. I bez spojlera, mogu vam samo još reći da je poslednja scena unikatno perverzan slepstik momenat (i kao veza sa Betmen pričom na dalje i kao poređenje sa odnosom glavnog lika prema institucijama sa početka filma), od koga će vam osmeh biti kiseo slično publici koja je, pre 25 godina, takođe premijerno u Veneciji, gledala pandan po skandalu ovom filmu – ROĐENE UBICE Olivera Stouna.

I za kraj, što se tiče relevantnosti ovog filma na naše živote u Srbiji – mogu samo da kažem da dok postoje reklame sa sloganima ŽIVOT MI NIJE ŠVICA, AL’ OSMEH NE SKIDAM SA LICA – ovaj film će biti goruća tema. I ne vidim da će se to promeniti u skorije vreme.

Bonus video

(Espreso.co.rs/Goran Nikolić)