KRITIKA FILMA DŽOKER: Smej se, smej, uvek se smej...

Mudrije i učenije glave s puno prava tvrde da je nemoguće dokazivati neku tvrdnju kroz negaciju. Biće da je tako, biće da to nije ni logički ni zdravorazumski, a što opet ne znači da ne treba tu i tamo posegnuti i za takvim misaonimoruđem. U konkretnom slučaju filma i sada već giolemog planetarnog fenomena, filma Džoker, moglo bi se onda jasno i glasno, pa i gromko ustvrditi sledeće – ovo nije (glupi) superherojski film.

Već tu se može skrenuti u rukavac priče u kojem nužno treba pojasniti da je ključna stavka (naravno, ako po strani ostaviti nesporno i do sada sijaset puta potvrđeno pripovedačko i rediteljsko umeće Toda Filipsa, koji je ovaj film režirao) u pokušaju da se pojmi značaj i tajna ovog filma zapravo iskrena i inteligentna subverzija. Naime, na polju pojavnog i idejnog brzo postaje jasno da je Filips ovde krajnje subverzivno pod plaštom filma iz superherojskog domena širokih i neprikrivenih repertoarskih/komercijalnih ambicija isporučio mračan, osdoben i prilično zahtevan arthaus film. Time je na probu stavljena ne samo neka opšta/najšira publika koja konzumira i koja bez izuzetka naginje toj vrsti sadržaja, nego i oni koji ljube i poštuju umetnički tj. pomenuti arthaus izraz. A srećom, u priči o Dožokeru sve je počelo baš kako treba – žiri i dalje prestižnog Venecijanskog filmskog festivala je prošlog meseca pokazao zrelost i spremnost da ubrzo prođe kroz svojevrsnog toplog zeca esnafa i medija kada je doneo odluku da najboljim filmom u glavnom takmičarskom programu proglasi upravo ovog i ovakvog Džokera.

Ako već nije (glup/brzopotezni/beslovesni) superherojski fim, šta onda Džoker zapravo jeste, naravno, mimo te krovne i odveć široke odrednice arhaus filma? Ako ćemo pošteno i što preciznije, Džoker jeste dosta toga naoko možda i donekle raznorodnog, a ipak i suštinski komplementarnog – sumorna identitetska drama, priča o sporo tinjajućem pravedničkom porivu za osvetom, studija zift-crnog ludila koje ipak traži društvenu potvrdu, pripadanje i prihvaćenost u domenu građanski uprizorenog i društveno isfiltriranog... Uz to, Džoker je i na nivou vizuelnog i na nivou opšteg filmskog jezika i pristupa i stastven i brižljivo u delo sproveden nakoon i dalje sjajnoj i očaravajućoj baštini Novog Holivuda, odnosno, ponajpre američkih filmova iz sedamdesetih i prve polovine osandesetih godina prošlog veka, kada je došlo do korenitih promerna u samom tkivu tamošnjeg filmskog svetonazora i prikaza sveta i oni koji ga naseljavaju. Premda nije jasno naznačeno kada se priča zbiva i odvija, kostimi, zrnasta fotografija u pastelno naglašenim bojama, te sveobuhvatni rediteljski pristup pripovedanju, kao i dominatan ugođaj jasno sugerišu da je reč o američkim sedamdesetim, a tretman narečenog ludila glavnog junaka u um brzo dovodi asocijaciju na Šrejderovog i Skorsezeovog Taksistu, što očito (uz, naravno, takođe Skosezeovog Kralja komedije) jeste bila jedna od ključnih referenci za kojima je Filips ovde staloženo i vešto posegnuo.

Na sve to, a u savršenoj ravnoteži sa onim što ova priča nepobitno jeste, Džoker je i napokon najpodesnija sigurna kuća za prenaglašenu (ali i učinkovitu i impresivnu) glumu kojoj je Hoakin Finiks, koji tumači lik Džokera u ovom Filipsovom instant-klasiku, očigledno izrazito toliko i nepovratno sklon. U Džokeru njegov manir mega-acting-a dobija pravu meru i najprikladniji kontekst, a krajni učinak jeste uloga za pamćenje, zaumna i znalački artikulisana unutar šire slike i filma kao celine. Finiksov Džoker načelno jeste neprijatna pojava, neko od koga većina sa podosta prava instinktivno zazire, ali jeste i (anti)junak koga je lako razumeti i sa kojim se jeste lako saosećati. Filips ovde holivudski manir vraća na fabričke postavke, odnosno, na pristup u kojem je u korenu svake efektne priče onako po starovremenski bilo najmudrije staviti lik koji će u tom potencijalnom gledateljstvu pobuditi empatiju već negde tokom prve rolne trajanja filma. Otud i te strastvene reakcije i tu i tamo suzekao reakcije na Džokera – drugost koju nam Filips i ostatak autorske ekipe silovito bacaju u lice je drugost nimalo apstraktnog a samim tim i lako pojmljivog i nimalo nežnog tipa. Odbačenost sa kojom bitiše budući Džoker, breme prikrivenog ludila i teške nesnađenosti (sa beizlaznošću kao, kanda, jedinom sudbinom) nešto je što gledalac lako može da barem na nivou instinkta i podsvesnog detektuje i u slučaju vlastitih neuroza, bile one osvešćene ili potpuno suzbijene i prikrivene).

S druge strane, sa Džokerom su na dobiti i ljubitelji polemičkog filma ili, preciznije, filmova koji bude na polemiku. Optužbe za glorifikaciju ili makar relativizaciju razuzdanog nasilja u ovom konkretnom slučaju beslovesne su koliko i pominjani glupi superherojski filmovi, što je Džoker svakako baremnominalno i na nivou teorije mogao da bude. Filipsova ograda u odnosu na pošat političke korektnost jeste odraz intelektualnohg poštenja i, čini se, jedina moguća zdravorazumska reakcija na tu osvedočenu kastrarcijsku neman. Sumanuta poređenja sa Borilačkim klubom, koji je, kažu razljućeni, promišljenije pravio distancu u odnosu na svet koji na velikom platnu oslikava, tek su dokaz da je u ama baš svakom slučaju moguće naći ama baš svakakvu, pa i najbesmisleniju dimenziju kao osnovu za krunske zamerke.

A u smislu kratke i sasvim jasne dijagnoze – uz Bongovog Parazita, ovo mora biti najbolji film u ovih deset meseca 2019. godine, a, osim toga, i jasan orijentir u kom bi trebalo da se kreću i repertoarski i arthaus filmovi današnjice. Tod Filips, kao veliki reformator savremenog Holivuda, je hrabro u ruke uzeo usijanu baklju i osvetlio nam i im put, uostalom, baš kao što je u naletu diskretne subverzije preobratio i holivudsku komediju gross-out podtipa, u filmovima mu Old Skool i triptihu Mamurluk. HVALA MU na tome!

BONUS VIDEO:

ESPRESO LIVE SESSION #5: Ana Ćurčin (VIDEO)